Smrskaj me

dvadeset četiri

Dve nedelje prođu.

Dve nedelje haljina i tuširanja i hrane koju bih najradije bacila na drugi kraj sobe. Dve nedelje Vornerovog smeškanja i pipkanja oko struka, smejanja i spuštanja ruke na moja krsta da me usmeri, staranja da izgledam najbolje što mogu dok hodam uz njega. Smatra me trofejom. Svojim tajnim oružjem.

Moram da se oduprem porivu da mu smrskam prste o beton.

No, ipak mu ponudim dve nedelje saradnje jer ćemo za nedelju dana otići odavde. Bar se nadam.

Ali najzanimljivije je što sam ustanovila da ne mrzim Vornera onoliko koliko sam mislila. Žao mi ga je.

On u mom društvu pronalazi neku čudnu utehu: misli da iz sopstvenog iskustva razumem njega i njegove uvrnute stavove, njegovo surovo odrastanje, njegovog večito odsutnog i istovremeno zahtevnog oca.

Ali o majci nikada ni reči ne kaže.

Adam kaže da niko ne zna ništa o Vornerovoj majci – da se o njoj nikada ne priča i da niko nema pojma ko bi ona mogla biti. Kaže da se za Vornera jedino zna da je rezultat svirepog odgoja i ledenog, proračunatog vlastoljublja. Mrzi srećnu decu i srećne roditelje i njihove srećne živote.

Mislim da Vorner misli da razumem. Da razumem njega.

I razumem. I ne razumem.

Jer ipak nismo isti.

Ja želim da budem bolja.

Adam i ja imamo vrlo malo zajedničkog vremena sem noću. A čak ni tada ga nemamo previše. Vorner me svakoga dana sve pomnije posmatra: gašenje kamera samo ga je učinilo podozrivijim. Stalno mi nenajavljeno upada u sobu, vodi me u nepotrebne obilaske zgrade, ne priča ni o čemu sem o svojim planovima i svojim planovima za nove planove i kako ćemo zajedno pokoriti svet. Čak se i ne pravim da mi je stalo.

Možda upravo ja sve pogoršavam.

„Ne mogu da verujem da je Vorner stvarno pristao da ti ukloni kamere", Adam mi kaže jedno veče.

„Lud je. Nije razuman. Bolestan je na meni potpuno nedokučiv način."

Adam uzdahnu: „Opsednut je tobom."

„Šta?" skoro da sam slomila vrat naglo se okrenuvši.

„Samo o tebi priča." Adam se zaćutao na nekoliko trenutaka, stegnute vilice. „Čuo sam priče o tebi čak i pre nego što si stigla ovamo. Zato sam i rešio da se umešam – zato sam se dobrovoljno prijavio da uđem kod tebe. Vorner je mesecima prikupljao podatke o tebi: adrese, zdravstvene kartone, istorijat, porodične odnose, izvode iz matične knjige rođenih, analize krvi. Čitava je vojska pričala o njegovom novom projektu: svi su znali da traži devojku koja je ubila nekog dečaka u radnji. Devojku zvanu Džulijet."

Zadržala sam dah.

Adam je zavrteo glavom: „Znao sam da se radilo o tebi. O kome bi drugom? Pitao sam Vornera mogu li da mu pomognem oko projekta – rekao sam mu da sam išao u školu s tobom, da sam čuo za tog dečaka, da sam te lično video." Gorko se nasmejao. „Vorner se oduševio. Mislio je da će njegov opit zbog toga biti još zanimljiviji", dodao je zgroženo. „A znao sam da ako hoće da te pretvori u neki svoj izopačen projekat..." posustao je, skrenuo pogled. Prošao rukom kroz kosu. „Prosto sam znao da moram nešto da uradim. Mislio sam da moram bar pokušati da ti pomognem. Ali sad je još gore. Vorner neprestano priča o tome šta sve možeš da uradiš, o tome koliko si važna za njegove ciljeve i koliko se raduje što si tu. Svi su to već polako primetili. Vorner je okrutan – nema milosti ni za koga. Voli moć, uzbuđenje koje mu donosi uništavanje drugih. Ali počeo je da puca, Džulijet. Toliko te očajnički želi... uz sebe. A ma koliko pretio, ipak ne želi da te prisiljava. Hoće da sama to poželiš. Da ga na neki način izabereš." Oborio je pogled i udahnuo stegnutog grla. „Gubi razum. A svaki put kad mu ugledam lice na ivici sam da uradim nešto nepromišljeno. Baš bih voleo da mu razbijem vilicu." Da. Vorner gubi razum.