Smrskaj me

sedamnaest

Zapljusne me sunce.

Vorner mi pridržava vrata koja vode pravo napolje a ja sam toliko nepripremljena za taj doživljaj da jedva išta vidim. Uhvati me oko lakta da mi umiri korak i ja ga ovlaš pogledam.

„Idemo napolje", izgovorim, jer moram to da kažem naglas. Jer je spoljni svet užitak kojim me retko kad počaste. Jer ne mogu da dokučim da li Vorner opet pokušava da bude fin. Prebacim pogled s njega na nešto što mi liči na betonsko dvorište pa nazad na njega. „Šta radimo napolju?"

„Treba da obavimo neka posla." Povuče me ka sredini ovog novog okoliša a ja počnem da zaostajem posežući za nebom kao da se nadam da će me se setiti. Oblaci su sivi kao i uvek, ali su retki i nenametljivi. Sunce je visoko visoko visoko, odmara se u pozadini i širi zrake usmeravajući toplinu u našem pravcu. Propnem se na prste u pokušaju da ga dodirnem. Vetar mi se obavije oko ruku, prekrije mi kožu osmesima. Svež, svilenkast vazduh proplete mi nežni lahor kroz kosu. Ovo dvorište bi slobodno moglo da bude moja balska dvorana.

Zaplesala bih s prirodnim silama.

Vorner me zgrabi za ruku. Okrenem se.

Smeška se.

„Ovo te", kaže i pokaže hladan siv svet pod našim stopama, „raduje?"

Osvrnem se. Shvatim da je to dvorište zapravo na krovu negde između dve zgrade. Primaknem se rubu i ugledam jalovu zemlju, ogolelo drveće i raštrkane zgrade kilometrima unaokolo. „Hladan vazduh miriše toliko čisto", kažem mu. „Sveže. Novo novcato. Najlepši miris na svetu."

U očima mu se vide zabavljenost, izmučenost, zainteresovanost i zbunjenost, sve u isto vreme. Zavrti glavom. Potapše se po sakou pa posegne u unutrašnji džep. Izvuče pištolj zlatne drške koja zasvetluca na suncu.

Oštro udahnem.

Prouči pištolj na meni nejasan način, valjda da proveri je li spreman da opali ili nije. Namesti ga u ruci s prstom na obaraču. Okrenuvši se, konačno primeti izraz na mom licu.

Gotovo da se nasmeje: „Ne brini. Nije za tebe."

„Zašto imaš pištolj kod sebe?" progutam knedlu i čvrsto se obavijem rukama. „Šta radimo ovde gore?"

Vorner ugura pištolj nazad u džep i priđe suprotnom rubu krova. Da mi znak da pođem za njim. Prišunjam mu se. Ispratim mu pogled. Provirim preko barijere.

Svi vojnici iz zgrade stoje na jedva pet metara ispod nas.

Razaznam gotovo 50 redova, svaki savršeno poravnat, savršeno raspoređen, toliko vojnika u jednom stroju da ne mogu da ih prebrojim. Pitam se da li je Adam među njima. Pitam se da li me vidi.

Pitam se šta li sada misli o meni.

Vojnici stoje na kvadratnom prostoru gotovo istovetnom ovom na kome se Vorner i ja nalazimo, ali u savršeno poredanoj crnoj masi: crne pantalone, crne košulje, duboke crne cokule do listova, pušaka nigde na vidiku. Svi stoje s levom pesnicom prislonjenom preko srca. Sleđeni u mestu.

Crni i sivi

i

crni i sivi

i

crni i sivi

i

neupadljivi.

Najednom postanem svesna svoje neprilagođene odeće. Najednom mi je vetar pregrub, previše hladan, previše bolan dok se proseca kroz okupljene. Protrese me jeza koja nema veze s temperaturom. Potražim Vornera ali on je već zauzeo mesto na rubu dvorišta; očito je ovo radio mnogo puta ranije. Izvuče neki probušen komad kockastog metala i prisloni ga uz usne: kada progovori glas mu se pronese do mase kao da je pojačan.