Smrskaj me

devetnaest

Tama me guši.

Snovi su mi krvavi i krvare a krv lipti svugde mojom svešću i ne mogu više da spavam. Jedinih snova koji su ikada mogli da me umire više nema a ja ne znam kako da ih vratim. Ne znam kako da pronađem moju belu pticu. Ne znam da li će ikada proleteti preda mnom. Jedino znam da kad sada sklopim oči ne vidim ništa sem užasa. Flečera iznova i iznova upucanog i Dženkinsa koji mi umire na rukama i Vornera koji puca Adamu u glavu i vetra koji mi šumi pred prozorom ali piskavo i neusklađeno a ja nemam srca da mu kažem da prekine.

Trese me zima kroz odeću.

Krevet mi je pod leđima napunjen iscepkanim oblacima i svežim snegom; previše mek, previše udoban. Previše me podseća na spavanje u Vornerovoj sobi, a tako nešto ne mogu da podnesem. Plašim se da se zavučem pod ove prekrivače.

Nehotice se zapitam da li je Adam dobro, da li će se ikada vratiti, da li će ga Vorner i dalje povređivati svaki put kad ga ne poslušam. A stvarno ne bi trebalo da mi je baš toliko stalo.

Adamova poruka u mojoj svesci mogla bi biti deo Vornerovog plana da me izludi.

Ispužem iz kreveta i proverim dali mi je u pesnici zgužvani list koji ne ispuštam već dva dana. Jedina nada koja mi je preostala, a ja čak i ne znam da li je stvarna.

Ponestaje mi mogućnosti.

„Šta radiš tu?"

Potisnuvši vrisak zapnem i zateturam se u stranu i skoro uletim u Adama koji leži na podu pored mene. Nisam ga uopšte videla.

„Džulijet?" Uopšte se ne pomera. Uperio je pogled u mene: smiren, postojan, dve kofe rečne vode u ponoćnoj tami. Volela bih da se isplačem u njegove oči.

Ne znam zašto mu priznam istinu: „Nisam mogla da spavam na krevetu."

Ne pita me zašto. Pridigne se i bolno zakašlje i ja se setim da je povređen. Zapitam se kakav ga bol muči. Ništa ga ne pitam kad dohvati jastuk i ćebe s mog kreveta. Spusti jastuk na pod. „Lezi", jedino je što mi kaže. Tiho, tako mi to kaže.

Celi dan svaki dan zanavek želim da mi to govori.

Jedna obična reč, ne znam što sam se zarumenela. Legnem iako mi uzbuna trubi u krvi, te spustim glavu na jastuk. Prekrije mi telo ćebetom. Dopustim mu. Gledam kako mu se ruke povijaju i zatežu pod okriljem noći, kako se mesečina presijava kroz prozor osvetljajući njegovu priliku svojim odsjajem. Legne i on na pod ostavljajući svega par stopa razmaka između nas. Njemu ne treba ćebe. Ne koristi jastuk. Ali i dalje spava bez majice i ja najednom otkrijem da više ne znam kako se diše. Shvatila sam i ranije da u njegovom prisustvu verovatno nikada neću moći da izdahnem.

„Ne moraš više da vrištiš", šapne mi.

Otme mi se svaki dah iz tela.

Savivši prste oko pomisli na Adama u mojoj ruci zaspim dublje nego ikada u životu.

Oči su mi poput dva prozora što ih rastvori haos ovog sveta.

Svež lahor iznenadi mi kožu i ja se pridignem, protrljam san iz očiju i shvatim da Adam više nije pored mene. Trepnuvši, otpuzim nazad do kreveta da vratim jastuk i ćebe.

Bacim pogled na vrata i zapitam se šta li me čeka s druge strane.

Bacim pogled na prozor i zapitam se da li ću ikada videti pticu u letu.

Bacim pogled na sat na zidu i zapitam se kako je to ponovo živeti prema brojevima. Zapitam se šta 6.30h znači u ovoj zgradi.

Odlučim da se umijem. Sama pomisao na to ispuni me ushićenjem i malko se postidim sebe.