Smrskaj me

trinaest

Vorner je zapeo da me otprati do sobe.

Adam je nakon večere nestao s još nekoliko vojnika. Nestao je ne uputivši mi ni reč ni pogled pa nemam pojma šta da očekujem. Ali bar nemam šta da izgubim sem života.

„Ne želim da me mrziš", kaže mi Vorner dok se približavamo liftu. „Biću ti neprijatelj samo ako ti tako odlučiš."

„Zauvek ćemo biti neprijatelji", glas mi se raspukne poput leda. Reči mi se stope na jeziku. „Nikada neću biti to što ti hoćeš."

Vorner uzdahne i pritisne dugme lifta. „Mislim da ćeš se predomisliti." Ovlaš me pogleda i osmehne se. Stvarno je šteta što je takva lepota protraćena na jednog tako bednog ljudskog stvora. „Ti i ja, Džulijet – zajedno? Mogli bismo biti nezaustavljivi."

Odbijam da gledam u njega mada osećam da mi pogledom dodiruje svaki delić tela: „Neka hvala."

U liftu smo. Svet struji pokraj nas a zbog staklenih zidova pred očima smo svake osobe na svim spratovima. U ovoj zgradi nema tajni.

Odmaknem se kad mi takne lakat. „Porazmislićeš još", kaže mi tiho.

„Po čemu si to zaključio?" Lift zazvoni i otvori se ali se ja ne mičem. Naposletku ipak okrenem lice prema njemu jer ne mogu da obuzdam znatiželju. Proučim mu šake, toliko pažljivo obavijene rukavicama, pa njegove rukave debele krute i dugačke. Čak mu je i okovratnik kraljevski uzdignut. Besprekorno je odeven od glave do pete i sve mu je pokriveno sem lica. Čak i da hoću da ga dodirnem nisam sigurna da bih mogla. Zaštitio se.

Od mene.

„Možda jedan razgovor sutra uveče?" podigne obrvu i ponudi mi ruku. Napravim se da je nisam primetila kad izađemo iz lifta i spustimo se hodnikom. „Možda bi mogla da obučeš nešto fino."

„Kako se zoveš?" pitam ga.

Stojimo pred mojim vratima.

Zaustavi se. Iznenađen. Podigne bradu gotovo neprimetno. Usmeri pogled na moje lice tako da zažalim što sam ga pitala. „Zanima te moje ime."

Oči mi se nehotice skupe samo za trunku. „Vorner ti je prezime, zar ne?"

Skoro da se nasmeši: „Zanima te moje ime."

„Nisam znala da je to neka tajna."

Priđe mi. Usne mu se trzaju. Obori pogled, kroz stisnute usne uvuče dah. Spusti pokriveni prst niz moju jagodičnu kost. „Kazaću ti svoje ako ti meni kažeš tvoje" šapne mi, preblizu mom vratu.

Odmaknem se za centimetar. Progutam knedlu. „Ti već znaš moje ime."

Ne gleda me u oči. „U pravu si. Da preformulišem. Htedoh reći da ću ti kazati svoje ako ti meni pokažeš tvoje."

„Šta?", najednom sam se zadihala.

Počne da svlači rukavice i ja se uspaničim. „Pokaži mi šta umeš."

Vilica mi je toliko stisnuta da me zubi zabole. „Ne želim da te taknem."

„Nema veze", skine i drugu rukavicu. „Nije da mi je potrebna tvoja pomoć"

„Ne..."

„Ne brini", isceri se. „Siguran sam da tebe ništa neće boleti."

„Ne", izustim, „ne, neću.... ne mogu..."

„Ajde, dobro", brecne se Vorner. „Dobro, nećeš da me povrediš. Duboko sam polaskan." Gotovo da zakoluta očima. Pogleda niz hodnik. Spazi nekog vojnika. Da mu znak da priđe. „Dženkinse?"