Smrskaj me

trideset jedan

Njegov brat.

Pokušam da stresem živce. Pokušam da se nasmešim dečku koji mi zagleda lice, zagleda te bedne dronjke koji jedva da mi pokrivaju telo. Kako to da nisam znala da Adam ima brata? Kako to da nikada nisam saznala?

Džejms se obrati Adamu. „Ovo je Džulijet?"

Stojim pred njima kao velika gomila besmisla. Zaboravim na učtivost. „Ti znaš ko sam?"

Džejms se obrne u mom pravcu: „Ma da. Adam stalno priča o tebi."

Zacrvenevši se, nehotice pogledam Adama. Zuri u neku tačku u podu. Nakašlje se.

„Baš mi je drago što sam te upoznala", izustim nekako.

Džejms nakrivi glavu. „Uvek se tako oblačiš?"

Eh, kad bih sad mogla bar malo u zemlju da propadnem.

„Nego, mali", prekine ga Adam. „Džulijet će ostati kod nas neko vreme. Da odeš možda da proveriš da nisi zaboravio donji veš po podu, hm?"

Džejms je na trenutak prestravljen. Nestane u mraku bez ijedne reči.

Prođe toliko tihih sekundi da im više i ne znam broja. Čujem neko kapanje u daljini.

Duboko udahnem. Stegnem usnu. Pokušam da iznađem prave reči. Ne uspe mi. „Nisam znala da imaš brata."

Adam se koleba: „Ne smeta ti... što ga imam? Delićemo zajednički prostor i ja nis..."

Stomak mi se spusti do kolena. „Naravno da mi ne smeta! Nego sam... mislila... da ne smeta... njemu? Što sam tu?"

„Od donjeg veša nigde ni traga", objavi Džejms kročivši pod svetlo. Zapitam se gde li je to bio nestao, gde li je ta kuća. Pogleda me. „Znači, ostaćeš kod nas?"

Adam se umeša: „Aha. Biće nam malo na gajbi."

Džejms ponovo pogleda Adama, pa opet mene. Ispruži ruku. „Pa, drago mi je da se konačno upoznajemo."

Sva boja mi nestane iz lica. Srce mi dobuje u ušima. Kolena samo što mi se nisu slomila. Ne prestajem da zurim u ispruženu ruku koji mi je ponudio.

„Džejmse" reče Adam pomalo osorno.

Džejms se nasmeje. „Samo sam se zezao." Spusti ruku.

„Šta?" Jedva da dišem. U glavi mi se vrti od zbunjenosti.

„Ne brini" reče Džejms i dalje se smejući. „Neću te taknuti. Adam mi je rekao za tvoje čarobne moći." Prevrne očima.

„Adam... je rekao... šta... je... rekao?"

„Nego, možda bi bilo najbolje da uđemo", Adam se preglasno nakašlje. „Samo da na brzaka pokupim naše kese..." i na to otrči do tenka. Ostavi me da zurim u Džejmsa. Koji ne skriva radoznalost.

„Koliko imaš godina?" pita me.

„17."

Klimne: „Tako mi i Adam reče."

Narogušim se: „Šta ti je još Adam rekao o meni?"

„Da ni ti nemaš roditelje. Da si kao mi."

Srce mi je kao kocka putera što se nezaustavljivo topi po vrelom letnjem danu. Ublažim glas: „A koliko ti imaš godina?"

„Imaću 11 sledeće godine."

Nasmešim se: „Znači imaš 10 godina?"

Prekrsti ruke. Namršti se. „Imaću 12 za dve godine."

Čini mi se da sam već zavolela ovog klinca.

Svetlo u kabini se ugasi i načas nas obavije potpuna tama. Tiho škljockanje i onda nam blag snop svetlosti osvetli vidik. Adam ima baterijsku lampu kod sebe.

„Džejmse? Mogao bi da nam pokažeš put."

„Razumem, gospodine!" naglo se zaustavi ispred Adama, uputi mu jedan otpozdrav, pa toliko brzo potrči da nema šanse da ga sustignemo. Lice mi se nehotice raširi u osmeh.

Adamova šaka sklizne u moju i krenemo napred. „Dobro si?"

Stegnem mu prste. „Rekao si svom desetogodišnjem bratu za moje čarobne moći?"

Nasmeje se. „Svašta ja njemu govorim."

„Adame?"

„Aha?"

„Zar tvoja kuća nije prvo mesto na kojem bi te Vorner potražio? Zar ovo nije previše opasno?"

„Bilo bi. Ali po zvaničnoj evidenciji, ja nemam kuću."

„A tvoj brat?"

„On bi bio Vornerova prva meta. Sigurniji je tu gde mogu da ga pazim. Vorner zna da imam brata, ali ne zna gde je. A dok ne dokuči... što će se svakako desiti... mi ćemo biti spremni."

„Da se borimo?"

„Da mu uzvratimo. Aha." Čak i na prigušenom svetlu meni nepoznatog prostora vidim da ga odlučnost drži pribranog. Dođe mi da zapevam.

Zažmurim. „Odlično."

„Gde ste se tako dugo zadržali?" Džejms vikne iz daljine. I mi se na to damo trkom.

Podzemni parking nalazi se ispod neke napuštene zgrade s kancelarijama obavijene tamom. Izlaz za hitne slučajeve vodi pravo na glavni sprat.

Džejms je toliko uzbuđen da poskakuje po stepeništu, malo otrči gore, pa strci nazad dole da se požali da ne idemo dovoljno brzo. Adam ga zgrabi otpozadi, pa ga podigne s poda. Nasmeje se. „Slomićeš vrat."

Džejms se usprotivi ali mlako. Previše se raduje što mu se brat vratio.

Oštar nalet neke daleke emocije udari me pravo u srce. Zaboli na neki setan način koji ne mogu da dokučim. Osećam se istovremeno i neobično razneženo i otupelo.

Adam ukuca šifru u dugmiće nekih golemih čeličnih vrata. Začuje se tiho škljockanje, kratak pisak i on okrene kvaku.

Zgrane me ono što unutra ugledam.