Smrskaj me

tri

Vrata se otvore prema bezdanu.

Nema boje, nema svetla, nema naznaka ničega sem jeze s druge strane. Nema reči. Nema uputstava. Samo otvorena vrata koja uvek znače isto.

Ćelijski drug ima neka pitanja.

„Šta je sad ovo?" Prebaci pogled s mene na privid mogućeg bega. „Puštaju nas?"

Neće oni nas nikada pustiti. „Vreme je za tuširanje."

„Tuširanje?" glas mu izgubi pređašnji ton ali je i dalje prožet radoznalošću.

„Nemamo mnogo vremena", kažem mu. „Moramo da požurimo."

„Čekaj, šta?" Posegne prema mojoj ruci ali se odmaknem. „Ali nema svetla – uopšte se ne vidi gde idemo..."

„Brzo." Uperim oči u pod. „Uhvati mi se za rub majice."

„O čemu ti to....?"

Alarm se oglasi u daljini. Iz sekunde u sekundu zvuči sve bliže i bliže. Nedugo zatim upozorenje odjekuje čitavom ćelijom i vrata počnu da se zatvaraju. Zgrabim ga za majicu pa ga povučem u tamu pored sebe. „Ništa. Ne. Govori."

„Ali..."

„Ništa!" prosikćem. Povukavši ga za majicu naredim mu da pođe za mnom dok opipavam put kroz lavirint ustanove za duševne bolesnike. Ovo je dom, centar za namučenu omladinu, za napuštenu decu iz raspadnutih porodica, utočište za psihički poremećene. Ovo je zatvor. Gotovo da nas uopšte ne hrane oči nam nikada nikog ne vide sem u retkim trenucima kad se svetlost prikrade kroz pukotine u staklu koje bi trebalo da predstavlja prozore. Noći su nam narušene vriscima i plačnim jecajima, ridanjem i mučnim vapajima, zvukom pucanja kostiju i mesa, da li silom ili voljno nikada neću znati. Prva tri meseca provela sam u društvu sopstvenog smrada. Niko mi nikada nije rekao gde se nalaze kupatila i tuševi. Niko mi nikada nije objasnio čitav sistem. Niko ti se nikada ne obraća osim ako imaju loše vesti. Niko te nikada ne dodiruje. Momci i devojke nikada se ne zateknu zajedno. Nikada, sve do juče.

Nemoguće je da se radi o slučajnosti.

Oči mi se polako prilagođavaju lažnom pokrovu noći. Prstima opipavam put kroz grube hodnike, a ćelijski drug ni da pisne. Skoro da se ponosim njime. Gotovo da je čitav lakat viši od mene, tela stamenog i čvrstog od mišića i snage nekoga približno mojih godina. Svet ga još nije slomio. Koliko se samo slobode krije u neznanju. „Šta..."

Još ga jače povučem za majicu da ga ućutkam. Nismo još prošli sve hodnike. Osećam se neobično zaštitnički prema njemu, prema ovoj osobi koja bi verovatna mogla da me slomi s dva prsta. Ne shvata da ga njegovo neznanje čini ranjivim. Ne shvata da bi mogli da ga ubiju bez ikakvog razloga.

Odlučila sam da ga se neću plašiti. Zaključila sam da su njegovi postupci više nezreli nego preteći. Deluje mi toliko poznato toliko poznato poznato. Znala sam jednom jednog dečka s istim takvim plavim očima pa mi uspomene ne daju da ga mrzim.

Možda bih i volela da imam druga.

Još šest koraka pre nego što zid od grubog postane gladak i onda skrećemo udesno. Dva koraka praznog prostora pre nego što dopremo do drvenih vrata polomljene kvake uz gomilu oštrog iverja. Tri otkucaja srca i sigurno smo sami. Noga napred da gurne vrata na unutra. Tiha škripa i pucketanje ne otkrivaju nam ništa sem onoga kako ja zamišljam ovo mesto. „Ovuda", šapnem.

Povučem ga do niza tuševa i čeprkam po podu da nađem ostatke sapuna zaglavljenog u slivniku. Pronađem dva parčeta, jedan dvaput veći od drugog. „Otvori šaku", kažem mraku. „Ljigav je. Ali ga ne ispuštaj. Tu ti nikada nema dovoljno sapuna a danas nam se posrećilo."