Smrskaj me

trideset dva

Potpuno opremljena dnevna soba, otvorena i raskošna. Debeli čilim, meke fotelje, jedan kauč namešten uza zid. Zelene, crvene i narandžaste boje, tople lampe koje blago osvetljavaju ogroman prostor. Više mi liči na dom nego bilo šta drugo što sam ikada videla. Ledene, samotne uspomene iz mog detinjstva ne mogu se porediti s ovim. Najednom se osetim toliko sigurno da se čak i uplašim.

„Sviđa ti se?", Adam mi se široko nasmeši, zasigurno zabavljen izrazom mog lica. Uspem nekako da podignem vilicu s poda.

„Oduševljena sam!", kažem, naglas ili u glavi, ni sama nisam sigurna.

„Adam je ovo napravio", kaže Džejms ponosno, pa se isprsi više nego što je potrebno. „Za mene."

„Nisam ja ništa napravio", pobuni se Adam smeškajući se, „samo sam... sve očistio."

„Živiš tu sam?" pitam Džejmsa.

Uvuče ruke u džepove i klimne: „Beni je često kod mene, ali uglavnom sam tu sam. Ali baš imam sreće."

Adam spusti vreće na kauč. Prođe rukom kroz kosu i ja ispratim kako mu se mišići na leđima stežu, čvrsti, napregnuti. Gledam kako izdiše i izbacuje napetost iz tela. Znam zašto, ali ipak pitam: „Po čemu imaš sreće?"

„Jer imam gosta. Nijedno drugo dete nema goste."

„Tu ima i druge dece?" nadam se da ne delujem onoliko zgranuto koliko se osećam.

Džejms toliko brzo klimne da mu se glava zaljulja na vratu. „Još kako. Čitava ulica. Sva su deca tu. Ali ja jedini imam svoju sobu." Pokaže oko nas. „Čitav ovaj prostor je moj jer mi ga je Adam obezbedio. A svi ostali moraju da dele. Imamo i neku vrstu škole. A Beni mi donosi sledovanja hrane.

Adam kaže da smem da se igram s ostalom decom ali da ne smem da ih dovodim tu." Slegne ramenima. „Ne smeta mi."

Stvarnost onoga što mi govori proširi mi se stomakom poput otrova.

Cela ulica samo za malu siročad.

Zapitam se kako su im roditelji pomrli. Ne pitam se dugo.

Osmotrim sobu i primetim mali frižider i malu rernicu iznad njega, smeštene u ćošak, i sa strane nekoliko ormarića za odlaganje stvari. Adam je poneo sa sobom sve što je mogao – raznoraznu konzerviranu hranu i nekvarljive namirnice. Oboje smo poneli sredstva za održavanje lične higijene i nešto odeće. Spakovali smo dovoljno da možemo da preživimo bar neko vreme.

Džejms izvuče iz frižidera nešto upakovano u staniol i ubaci ga u rernu.

„Čekaj... Džejmse... nemoj da..." pokušam da ga zaustavim.

Oči mu se razrogačeno slede. „Šta je bilo?"

„Staniol... ne smeš... ne smeš da stavljaš metal u mikrotalasnu..."

„Šta je mikrotalasna?"

Toliko puta zatrepćem da mi se soba zavrti. „Šta...?"

Svuče poklopac s kutije od staniola da mi pokaže neku kockicu. Izgleda kao kocka za supu. Pokaže kocku pa klimne ka mikrotalasnoj. „U redu je. Uvek stavim ovo u automat. Ništa se loše ne desi."

„Automat umnoži molekularni sastav hrane", Adam stane pored mene. „Ne poveća hranjivost, ali te duže čini sitim."

„I jeftino je!" kaže Džejms, smeškajući se dok ga vraća nazad u tu napravu.

Zapanji me koliko se sve promenilo. Ljudi su toliko očajni da su počeli da patvore hranu.

Toliko me je pitanja spopalo da bih mogla da puknem. Adam me stegne za rame, nežno. Šapne mi: „Kasnije ćemo pričati, obećavam ti." Ali ja sam enciklopedija s previše praznih strana.