Smrskaj me

četrnaest

Tavanica mi se pojavljuje i nestaje pred očima.

Glava mi je kao kamen, vid zamućen, srce napregnuto. Negde pod jezikom zaglavio mi se jasan ukus panike a ja s mukom pokušavam da se prisetim odakle se pojavio. Probam da se uspravim, nikako mi nije jasno zašto ležim.

Nečije ruke pojave mi se na ramenima.

„Kako se osećaš?", Vorner se pojavi iznad mene.

Sećanja mi najednom zaplamte u očima, Dženkinsovo lice preplavi mi svest i ja zamahnem pesnicama vičući na Vornera da se skloni od mene dok istovremeno pokušavam da mu se istrgnem iz stiska ali se on na to samo smejulji. Čak se i nasmeje. Nežno mi spusti ruke uz telo.

„Pa, bar si se probudila", uzdahne. „Već sam se bio zabrinuo."

Pokušam da primirim drhtave ruke i noge. „Sklanjaj ruke s mene."

Promrda mi pokrivenim prstima pred licem: „Pokriven sam. Ništa se ti ne brini."

„Mrzim te!"

„Što smo se ražestili", opet se nasmeje. Deluje toliko smireno, iskreno zabavljen. Pilji u mene pogledom mnogo blažim nego što bih ikada očekivala.

Okrenem se od njega.

Podigne se. Hitro udahne. „Evo", kaže i dohvati poslužavnik na stočiću. „Doneo sam ti hranu."

Iskoristim priliku da se pridignem i osvrnem oko sebe. Ležim na krevetu obavijenom zlatnim damastom i bordo bojom najtamnije krvave nijanse. Pod je prekriven debelim, raskošnim tepihom u boji zalazećeg letnjeg sunca. U sobi je toplo. Iste je veličine kao ona koja je meni dodeljena, s uobičajenim nameštajem: krevet, ormar, natkasne, luster što se presijava na plafonu. Jedina razlika je što ova soba ima dodatna vrata i što jedna debela sveća mirno gori na nekom stočiću u ćošku. Toliko godina nisam videla vatru da ih odavno i ne brojim. Moram da potisnem nagon da pružim ruku i taknem plamen.

Naslonim se na jastuke praveći se da mi nije udobno. „Gde sam?"

Vorner se okrene držeći tanjir s hlebom i sirom. Drugom rukom drži čašu vode. Osvrne se po sobi kao da je prvi put gleda. „Ovo je moja spavaća soba."

Da mi glava ne puca našla bih se u iskušenju da brže-bolje pobegnem odavde. „Vraćaj me u moju sobu. Ne želim da budem tu."

„Ali, eto, ipak si tu", sedne u podnožje kreveta, na metar od mene. Gurne tanjir prema meni. „Nisi žedna?"

Ne znam da li zato što ne mogu da razmišljam kako treba ili zato što sam stvarno zbunjena, ali teško mi je da se pomirim s oprečnim stranama Vornerove ličnosti. Sad mi, eto, nudi čašu vode nakon što me je primorao da nekog izložim mukama. Podignem prste da ih pomno pregledam kao da ih nikada ranije nisam videla. „Ne razumem."

Nakrivi glavu, zagledajući me kao da sam se možda ozbiljno povredila. „Samo sam te pitao da li si žedna. Šta je tu nejasno?" Stanka. „Popij ovo."

Prihvatim čašu. Zapiljim se u nju. Zapiljim se u njega. Zapiljim se u zidove.

Mora da sam poludela.

Vorner uzdahne: „Nisam siguran, ali čini mi se da si se onesvestila. I mislim da bi bilo dobro da nešto pojedeš, mada ni u to nisam sasvim siguran." Zastane. „Verovatno si se prvog dana ovde previše iznurila. Moja greška."

„Zašto si fin prema meni?"

Iznenađenost na njegovom licu mene još više iznenadi. „Zato što mi je stalo do tebe", kaže kratko.

„Stalo ti je do mene?" Utrnulost u telu počne da mi popušta. Pritisak mi se diže, bes počinje da mi se probija do svesti. „Zamalo sam ubila Dženkinsa zbog tebe!"