Smrskaj me

osamnaest

Niko ne mrda.

Flečer se stropošta na zemlju s užasnutim izrazom trajno urezanim na licu. Toliko mi sve to deluje nemoguće da ne mogu da dokučim da li sanjam ili ne, ne mogu da utvrdim umirem li ili ne, ne mogu da odredim da li bi bilo dobro da se smesta onesvestim.

Flečerovi udovi savijeni su pod čudnim uglovima na hladnom betonskom zbornom mestu. Krv se nakuplja oko njega ali se i dalje niko ne miče. Niko ni reč da prozbori. Niko da oda trunku straha na licu.

Neprekidno dodirujem usne da proverim da mi se nije oteo vrisak.

Vorner ugura pištolj nazad u džep sakoa. „Ogranak 45, voljno."

Svi se vojnici spuste na koleno.

Vorner vrati metalnu napravu za pojačavanje u odelo da bi me zatim otrgao s mesta za koje sam se zalepila. Spotaknem se, ruku i nogu onemoćalih, prožetih bolom sve do koske. Osećam mučninu, bunilo, ne mogu da stojim uspravno. Pokušavam da progovorim ali svaka reč mi se lepi za jezik. Najednom me oblije znoj, pa hladnoća, pa tolika mučnina da mi se zvezdice zaroje pred očima.

Vorner pokušava da me povuče kroz vrata. „Stvarno bi morala više da jedeš", kaže mi.

Razjapljene mi oči, razjapljena mi usta, sva sam razjapljena jer osećam rupe posvuda, kako probijaju krajolik moga tela.

Mora da mi i srce krvari iz grudi.

Spustim pogled i nije mi jasno zašto nemam krvi na haljini, zašto se ovaj bol u mom srcu čini toliko stvaran.

„Ubio si ga", nekako šapnem, „tek tako si ga ubio..."

„Što si pronicljiva."

„Zašto si ga ubio zašto bi ga ubio kako si mogao da uradiš tako nešto...?"

„Drži oči otvorene, Džulijet. Sad ti nije vreme za spavanje."

Ščepam ga za košulju. Sprečim ga da uđe. Nalet vetra opali me po licu i ja najednom ponovo upravljam svojim čulima. Snažno ga odgurnem, nabijem o vrata. „Gadiš mi se." Upiljim se u te njegove kristalnoledene oči. „Gadiš mi se..."

Naglo me okrene i prikuje me uz vrata uz koja sam ja njega maločas držala. Obujmi mi lice zaštićenim rukama da ne mogu da sklonim pogled. Istim rukama kojima je upravo ubio čoveka.

Zarobljena sam.

Omađijana.

Blago prestravljena.

Ovlaš mi pređe palcem po obrazu.

„Život ti je jedno turobno mesto", šapne mi, „ponekada moraš da naučiš prva da opališ."

Vorner me otprati do moje sobe.

„Bilo bi najbolje da odspavaš", kaže mi. Prvi put mi se obratio otkad smo sišli s krova. „Reći ću im da ti pošalju hranu, ali te sem toga niko neće uznemiravati."

„Gde je Adam? Je li dobro? Je li živ i zdrav? Hoćeš li i njemu da naudiš?"

Vorner se trgne pre nego što će se opet pribrati: „Što ti je toliko stalo?"

Stalo mi je do Adama Kenta još od trećeg razreda. „Zar ne treba da me nadzire? Jer vidim da nije tu. Da li to znači da ćeš i njega da ubiješ?" Osećam se glupavo. Osećam se odvažno jer se osećam glupavo. Reči mi iskaču iz usta bez padobrana.

„Ubijam ljude samo po potrebi."

„Što si velikodušan."

„Više nego ostali."

Tužno se nasmejem, više za sebe.

„Do kraja dana možeš da se odmoriš. Pravi posao počinje sutra. Adam će mi te dovesti." Izdrži moj pogled. Potisne osmeh. „A ti dotle gledaj da nikoga ne ubiješ."

„Ti i ja", kažem mu dok mi bes struji venama, „ti i ja nismo isti..."

„Ne veruješ ti u to."

„Ti misliš da možeš da porediš moje... moje oboljenje... s tvojim ludilom..."

„Oboljenje?", sune ka meni, ražestivši se naprečac, i ja jedva održim ravnotežu. „Ti misliš da imaš neko oboljenje?" drekne. „Ti imaš dar! Imaš neverovatnu sposobnost koju i ne pokušavaš da shvatiš! Tvoj potencijal..."

„Nemam ja nikakav potencijal!"

„Grešiš." Ljutito me gleda. Ne znam kako bih drugačije to opisala. Gotovo da se može reći da me u ovom trenutku prezire. Prezire me što prezirem sebe.

„Ipak si ti ubica", kažem mu, „pa onda mora da si u pravu."

Osmeh mu je nabijen dinamitom: „Idi na spavanje."

„Idi dođavola."

Promrda vilicom. Priđe vratima. „Radim na tome."