Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Nevidljiva Miomira

Gospođica Miomira nikako nije silazila iz svojih soba. Više je od nedelju dana kako je u njihovoj kući, ali nije imao čast da je upozna. Odnosili su joj uvek jelo; čuo bi samo njen glas sa sprata i ništa više. Ninoslav je već imao u svesti njenu sliku: uobražena devojka, malo govori, malo se smeje, prezrivo gleda, ne radi ništa.

Bila je jednom divna noć, obasjana mesečinom. Šetao je sa Stašom dugo. Preslišavao ga je, dobro je znao, večerali su i legli. Prozor im je bio otvoren i iz bašte se uvlačio miris jorgovana. Staša je odmah zaspao, utišao se i spavao mirno. A Ninoslav je još bio budan. Razmišljao je o svojoj tezi. Miris i čist vazduh delovali su na njega kao opojno sredstvo. Osećao je da mu se zatvaraju oči. Najedared ga trgnuše zvuci klavira. Dolazili su sa sprata iz Miomirine sobe. Najpre tihi, meki zvuci, žalosni kao miris izmirne; pa posle burni, kao vihori, olujine, duševna borba, jecanje ili srdžba i posle se opet sve stišavalo i gubilo u noći. Rasanio se i slušao zatvorenih očiju. Kako može da bude uobražena devojka koja ovako lepo svira? Nije znao čija je muzika, ali osećao je da je teška, i da treba biti umetnica, pa svirati ovako virtuozno... Nizali su se akordi kao talasi. Iz tih melodija izvlačio se lik devojački i lebdeo pred njim u noći. Dočaravao je njenu sliku kao slušaoci lik radio-pevača. Video je bledo, duguljasto lice prefinjenih crta, sanjalalačkih, plavih očiju... Moraju biti tužne te plave oči i visoka devojka, tankog stasa kao stabljika cveta. Muzika stvara bestelesne, poetične snove, i kroz njih se provlači duša devojačka, puna poezije, bez ičega prkosnog i izveštačenog. Tako mu je iskrsavao lik Miomirin. Akordi su se talasali, a on je slušao. Sad je muzika bila teška, mučna, kao zvuk smrti. Šta li se krije u duši devojke ispod čijih se prstiju izvlače ove melodije. I ona se udaje za rentijerovog sina! Kao da je video njen život: auto i pred kućom, barovi, varijetea, putovanja, luksuzne toalete i blazirani muž. 

Teška i bolna muzika koja kida dušu prestade, a posle odjeknuše veseli akordi, kao da ptice cvrkuću, priroda se budi, lišće treperi, potočić preskače. Kako je prijatna ta slatka, vesela, i nežna muzika. Ninoslav se smešio i slušao. Staša se promeškolji, okrete se na drugu stranu, otvori oči i sanjivo prom-rmlja:

– Miomira bi mogla celu noć da svira! Što ne svira danju, nego noću! Jeste li budni, gospodine Ninoslave?

– Jesam. Slušam. Gospođica lepo svira.

– Dosadna je! Što me budi?

– Muzika može i da uspava...

– Ja ne volim klavir. Volim samo gitaru. Moram da naučim da sviram na gitari. Pomalo znam. Jedan moj drug svira, on će me učiti. Sad ću da joj viknem da prestane!

– To ne smeš da radiš. Gospođici čini zadovoljstvo i ne treba da je uznemiravaš. Ja volim da slušam. Kako je moguće da ne voliš klavir?

– Šta će mi klavir? Najlepša je gitara. – Ninoslav se nasmeja. Šta li bi radio Staša kad bi znao da on svira na gitari. Ništa, učiće ga. Možda će to uticati na njegovu prirodu i umiriti ga. Muzika i pesme imaju ogromnu moć. Do zabave neće reći da zna da svira na gitari.

– A voli li gospođica Miomira gitaru?

– Ne voli! Nju oduševljava klasična muzika. I stalno svira ono što ja ne razumem. Eto, slušajte! Šta je ovo?

– Ovo je sigurno Betoven.

– Šta će meni Betoven? Što ne svira šlagere i naše sevdalinke? I tata to voli, ali moramo svi da slušamo Betovena i Šopena.

– Nemoj da se sekiraš! Čuo sam nešto o tebi: simpatiše te jedna učenica... Ali neću da ti kažem koja...

– Koja učenica? Kažite mi! Ja ih ne trpim.