Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Ideja Amerikanca koja je uzbudila Miomiru

Vratili su se u deset uveče od Stajićke i to pešice.

– Bože, Miomira, zašto nisi javila da dođe auto? Pešice, po drumu, u deset sati? Umrla bih od straha da sam znala – govorila je mama.

– Tako je bila prijatna šetnja, a gospodin Ninoslav je dovoljno snažan da me sačuva od svakog napada. Nego, da ti saopštim iznenađenje koje je Stajićka pripremila gospodinu Ninoslavu. On će dobiti stipendiju od Amerikanaca i ide u Italiju, u Milano, da školuje glas. Očarani su njegovim glasom i proriču mu da će jednoga dana pevati u Metropoliten operi u Njujorku.

Ninoslav se nasmeja glasno:

– A vi ste to, gospođice, primili ozbiljno. Ništa manje nego Metropoliten opera!

– Zašto da ne primim ozbiljno? Vi ne znate šta je u stanju da stvori Stajićka! A vi ste joj se dopali. Kod nje to nije ljubav prema umetnosti, već simpatija prema vama – priznade Miomira.

– Zbog toga ja to i ne primam ozbiljno, jer me niko ne bi mogao ubediti da moj glas ima osobitu vrednost.

– Ali vaš glas ima takvu vrednost. Amerikanci su to osetili, kao što su osetili i lepotu naših pesama. To je muzikalan svet. Vi ste srećni što je to preuzela gospođa Stajić, a ona se ne bi zauzimala za vas da ste neka rugoba. Najzad, njene prave pobude nećemo objašnjavati, ali njeno zauzimanje može vam doneti veliku slavu.

– Ma šta vi sve to pričate? Objasnite nam! – umeša se mati. – Je li istina to za stipendiju?

– Gospođo, to je bio smo razgovor... 

– Ali razgovor koji može postati stvarnost – uzbuni se Miomira. – Evo, mama, da ti ispričam. Žena toga Amerikanca bila je pevačica u Mjuzikholu u Njujorku. Amerikanac je multimilioner i oženio se njome iz ljubavi, a ona je napustila Mjuzikhol. To je muzikalna žena i njoj je naša kuma Stajićka pričala o pevanju gospodina Ninoslava. Amerikanka je našla da gospodin Ninoslav ima izvanredan glas. Probala mu je uz klavir sve registre i našla da je on dramski tenor. Dakle, taj fah imao bi gospodin Ninoslav da razvija; pevao bi Marija Kavaradosija, Radamesa, don Hozea, u operi Karmen. Kaže ona da je figura i glava gospodina Ninoslava za herojske tenore... I kad je isprobala njegov glas, ona se okrenula mužu i nešto mu rekla na engleskom, a posle rđavim francuskim saopštila da bi oni dali stipendiju gospodinu Ninoslavu...

– I ja sam već prihvatio, gospođo – smejao se Ninoslav – a kroz mesec dana putujem u Milano.

– Zašto da ne prihvatite? Vi ste sve shvatili kao šalu i smešno vam je, a ja sam to primila kao nešto ostvarljivo.

– Gospodin Ninoslav je pametan mladić – dodade otac – i zna da će biti sigurniji s nameštenjem u banci nego da školuje svoj glas i da ga jednog dana ipak izgubi.

– Ti, tata, govoriš kao finansijer. Uvek računaš s matematikom i zaradom. 

A slava? Biti slavan operski pevač više vredi nego biti bogataš, direktor banke, pa čak, ako hoćeš, i ministar.

– Jeste, gospođice, ali prvoklasni pevač.

– A zašto da ne budete prvoklasni pevač, kad imate prvoklasni materijal? Treba imati više ambicija! Šta vas očekuje u banci? Da sedite za pisaćim stolom i uvek jedan te isti posao od jutra do mraka. A pred vama se otvara ceo svet. Ako oni vama ponude stipendiju, kao što su kazali, vi biste učinili najveću pogrešku da je ne primite. Idite dve-tri godine i studirajte pevanje. Ništa ne gubite. Prava ste završili i u svako doba možete biti činovnik.

– Što ti padneš u vatru kad je reč o umetnosti! – nasmeja se otac. – A ti, prva, čim si videla Vladu, preinačila si mišljenje o muzici. I gospodin Ninoslav hoće da se ženi.