Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Sastanak

Put joj se činio dug. Samo da što pre stigne do Milana. On će je čekati na stanici i uzeće joj sobu u hotelu. Šćućurena u uglu pravila se da spava da bi mislila o Ninu. Sva je bila u groznici. Je li ovo vatra ili groznica ljubavi? Voz je jurio i približavao se Italiji. Prešla je granicu. Bože, samo da što pre vidi Nina!

Stanice promiču. Da joj je da ugleda stanicu Milana. U kupeu su dva mlada Italijana i vatreno je posmatraju. Hteli bi da započnu razgovor, ali ona zatvara oči. Kad god ih otvori, vidi dva para vrelih očiju upravljenih u njeno lice.

Obukla je lepu haljinu, marinske boje, sa škotskim ukrasom. Bila je lepa i elegantna. Kosa, sva u kovrdžama, bila joj je prosuta do ramena. Trepavice duge na zaklopljenim očima. Obrve su joj bile tanke i fine. Mala joj je rumen izbila po licu. Osećala je vatru, otvorila je oči i uzela limun da ugasi žeđ. Nije joj bilo dobro. Ruke su joj bile vrele i bolela je glava.

– Koliko ima još stanica do Milana? – pitala je u kupeu na francuskom.

– Još dve stanice! – odgovorio joj je na francuskom jedan od one dvojice Italijana.

To je bila prilika da započne razgovor.

– Vi ćete u Milano?

– Da... Zadržaću se dva dana.

– Vi ste Francuskinja?

– Ne. Ja sam Jugoslovenka.

Italijanu je bio prijatan razgovor i bilo mu je milo što je ona Jugoslovenka. Kavaljerski joj je pomogao da skine svoja dva velika kofera i jedno ručno koferče. Dodao joj je lepi šeširić, kockasti kao njeni škotski ukrasi na haljini. Uzela je i svoj ogrtač marinske boje, kao haljina. Bilo je toplo i nije htela da ga obuče.

Još jedna stanica do Milana. Nino je već na stanici i čeka je... Srce joj je lupalo da ju je već muka hvatala, a noge su joj malaksale. Kako će biti uzbudljiv susret! Njen Nino, njen slavni pevač...

Ukazala se velelepna stanica Milana. Ušli su pod njene svodove... Masa sveta se šareni. Voz stade...

Ona je sačekala da drugi izađu, jer je bila strahovito uzbuđena. Prišla je lagano prozoru... i gledala... tražila očima Nina.

„Ah! Eno ga!", otvorila je usnice da udahne vazduh, jer ju je svu potresla divna pojava visokog, elegantnog, gologlavog, crnokosog mladića.

On je ugleda i jurnu u kupe. A ona se prisloni na vrata, nemoćna, klonula, bez snage... Uleteo je u kupe, dohvatio joj ručicu, prineo usnama, i ljubio je bez glasa, bez moći da progovori. Najzad prošaputa:

– Kako sam srećan, Miomira!

– I ja sam, Nino, tako srećna! – prošaputa malaksalo, nazivajući ga skraćenim imenom, toplo i nežno.

Nosač je uzeo stvari, a on je povede izlazu. Nežno je prihvatio ispod ruke, i kao da je hteo da je provede kroz masu sveta, da ja zaštiti, pritisne njenu ruku uz svoju snažnu mišicu. Gledao je presrećan, i nije mogao da se nagleda njenih divnih čarobnih očiju. Usput joj je ljubio ručicu, ne obazirući se što je svet oko njih. Oni su sami, zaljubljeni, bili svet za sebe.

– Miomira! – šaputao je. – Da li je istina da ste došli? Nisam verovao da ćete doći. Sve mi izgleda kao neverica. A kad se voz zaustavio, i kad vas nisam video na prozoru, prosto me je obuzelo očajanje.

Ona nije imala snage da govori, ali su njene oči govorile. Gledali su se, idući ispod ruke, pripijeni jedno uz drugo.

Nosač je prineo stvari do automobila. Ninoslav mu je platio, a šoferu dao adresu hotela. Auto je jurio svetlim ulicama Milana. On joj je držao ruku u ljubio je. Koliko je ljubavi bilo u njegovim očima! „Ovo je prava ljubav", šaputala je u sebi Miomira.