Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Razračunavanje

Verenik joj je javio iz Beograda: „Dolazim da prečistimo našu stvar. Ili... ili... hoću da budem načisto s tvojim osećanjima..."

Miomira priđe brzo mami.

– Mama, Vlada danas dolazi. Sigurno autom. Hoće da vidi da li ćemo se venčati. Mama, moram ti reći: Ja raskidam veridbu s njim. Ne bih želela da mu to lično kažem, nego ću mu napisati pismo, ti ćeš mu ga predati, evo ti i prsten da mu vratiš, a ja ću odmah da odem u Niš kod tetke. Imam vremena da uhvatim voz... Neću da ga sačekam. On je svirep... Svašta bi mogao da uradi. Bolje da se ja izmaknem.

– Kako svirep? Šta bi mogao da uradi? – uplaši se mati.

– Nemoj da se plašiš. Ne mislim da bi me ubio, ali videla si kako je prošli put bio grub. A ja ne bih otrpela, morala bih mu grubo odgovoriti... i da bi se taj sukob izbegao, bolje je da otputujem.

Mati zavrte glavom.

– Ti da se izvučeš, a ja da se s njim objašnjavam i da me vređa.

– Tebe on neće vređati. Prema tebi je on uvek bio učtiv i poštuje te. A ti si taktična i lepo ćeš mu sve reći.

– Šta ja znam da mu kažem? Čime ti obrazlažeš raskid veridbe?

– Napisala sam mu u pismu: neću još da se udajem. I ne udaje mi se! Zar ja nemam lep život u roditeljskoj kući?

– Imaš, dabome! Nije trebalo ni da se veriš bez roditeljskog znanja, i to sama u Parizu.

– Imaš prava da me grdiš, mamice. Odsad ću te uvek slušati. Neću se udati dok i ti ne daš svoj sud o mladiću... Ako ti kažeš da ne treba da se udam, poslušaću te.

– Pričaš samo, a uradićeš kao sve devojke: roditelji se ne pitaju kad treba da se reši najvažnije pitanje u životu, kao da nas je pregazilo vreme i da ništa ne razumemo.

– Ti si, mama, potpuno savremena žena i moja najbolja drugarica.

– Umeš ti da lažeš, a posle vaš otac mene za oči: „Ti im sve popuštaš!" Čuješ, imaš da odeš do tate u banku da mu kažeš da putuješ i da raskidaš veridbu.

– Ne, ne! Neću da idem tati! Ti znaš njega: on će da me izgrdi! Ti ćeš mu to bolje objasniti. Ja ću da se izgubim, a ti otprati Vladu. Ne mora on ni da se vidi s tatom.

– Joaj, sve to nije bilo potrebno...! Zašto svet da ispira usta s tobom? Može još neko čudo da napravi u kući. Strah me je i za Stašu.

– Što se plašiš za Stašu?

– Ako napadne gospodina Ninoslava ovaj će da ga brani. Jer on više voli njega nego Vladu. A ti si videla da Vlada mrzi gospodina Ninoslava i da je ljubomoran na njega.

– Sve će se lepo svršiti. Ne brini, mamice. On je osetio da od našeg venčanja nema ništa. Ovo je najpametnija stvar, što raskidam veridbu. Bila bih vrlo nesrećna s njim. On je grub i... neću sve da ti pričam, ali reći ću ti kad se vratim.

– Zašto mi ne kažeš sada?

– Bolje da imaš o njemu mišljenje da je dobar mladić. Bar dok ga ne otpratiš. Evo ti pismo. Ostavila sam da pročitaš, pa ga zalepi. Idem da se spremim za put.

– A ako on dojuri za tobom?

– Neće dojuriti. Ne moraš reći da sam u Nišu. Čekaj, kuda da kažeš da sam otišla? U Skoplje? Tatinoj sestri... Jest, to je najbolje.

Mati je sedela ljutita i uznemirena, a kći je, znajući njeno srce, nastojala da je odobrovolji.

– Posle se, mamice, neću rastajati s tobom. „Kad se venćam s Ninoslavom bićemo kod kuće" – mislila je sva ushićena. – Moram samo da jednom odem do Pariza. I ti ćeš sa mnom. Ti ćeš biti srećna! Pa i naš Staša je dobar... Je li da si ti sad srećnija?