Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Preokret u duši male bolesnice

Prve snežne pahuljice kitile su visoke četinare u Sloveniji. Zabelelo se drveće u parku i odblesak snežne beline pao je na rumena i bleda lica bolesnica. Prvi sneg doneo je radost u sanatorijumu. Tu su naizmenično radost i tuga, kao što se menjaju boje dana. Tužno je ležati i čekati lagano odmicanje bolesti. Zašto ne odleti od njih kao oblak, kao ptica? Nego lagano, nedelja po nedelja, mesecima, pa i godinama. Kao da je u grudima nešto ogromno, nepokretno... Granit bi pre odgurnula nego klice bolesti. Tako sićušan bacil, a takvo čudovište! Rije, nagriza, množi se.

Danas su vesele sve tri. Njih su tri u sobi. Jedna Šumadinka, plava i puna šala i dosetki. Ona ih razveseljava, jer joj srce nije zauzeto. Druge dve su zaljubljene: Miomira u svog Nina i Beograđanka Ljupče u svog Milana. On je potporučnik i čekaće je dok ne ozdravi. I tako ne može da se ženi. Svakog dana joj piše. I Miomira često dobija pisma. U sanatorijumu znaju za njenog Nina, operskog pevača.

Poslednjih dana je tužna. Ljubomora joj cepa srce. Uvukla se neosetno, spontano. Uobrazila je da će je Nino zaboraviti. Otkuda je to došlo? Pisao joj je jednom kako je slušao »Karmen« pod vedrim nebom. I ona ga je već videla, lepog, visokog, s njegovim dubokim očima. Slike su se ređale u njenoj svesti. Pesnička fantazija ih je izmišljala. Uvrtela je u glavu da je napravio i poznanstvo. I onda dalje i dalje, maštanja, tuga, očajanje. On će biti pevač, njemu će aplaudirati, voleće ga. Ona će biti u zasenku, mala, beznačajna žena. Iza kulisa pevačice, balerine, a on lep i sjajan pevač. Žene nemaju skrupula. Neće reći da on ima lepu, slatku ženu, da ga ona voli, da je ona od njega stvorila pevača, da ga je naterala da uči pevanje. Žene su bezdušne. One će ga želeti, otimati. A zar će on biti ravnodušan? Doći će do scena. Ona će ga braniti. A šta će biti na kraju? Ah, zašto ga je terala da uči pevanje? Otkuda oni Amerikanci da naiđu? Da nije otišao, bio bi u banci, mogli bi se venčati, jer je lekar kazao da za godinu dana može da se uda, ali da ima miran, spokojan život. A ona se neće udati ni kroz godinu, ni kroz dve. Možda ga neće angažovati u Beogradu, a on neće njenu pomoć. Ubiće je njegova gordost.

Bile su tužne njene lepe oči, iako je napolju sve bilo belo. Plakala bi dugo. Čula je smeh u drugoj sobi. Te su devojke vrlo nestašne. Najedared su se ućutale i nastala je nekakva jeziva tišina. Da nije neka umrla?

— Šta je ovo? Zašto su se ućutale? — pitale su jedna drugu. Šumadinka je ustala i vratila se uplakanih očiju.

— Kriju... ali sigurno je umrla. Videli su jednog gospodina i gospođu u crnini. To je njen muž. Ona je nastavnica. Ah, jadna ona! Neće je ni nositi. Sahraniće je ovde. Grob daleko od svojih. — Tuga je preplavila sva srca malih bolesnica. Zašto ih otrže svirepa smrt? Ućutale su, a oči su im došle velike, lica grozničava... Potresene su sve. Ne znaju šta i njih očekuje... Neke odu zdrave, pa se vrate kroz nekoliko meseci... Da li se nisu čuvale? Zaklinju se u sebi da će misliti na svoje zdravlje. Ali ko može odoleti ra- dostima života? Svuda je provod. Zabavljaju se devojke, šetaju, flertuju. Nikad im nije dosta, iako su zdrave. A kako da odole iskušenju one koje su ležale nekoliko meseci lišene svega? Ah, da im je napiti se života kao i sve zdrave devojke. A one dugo moraju da ga srču, gutljaj po gutljaj, kao da je život bolest. Jest, život je bolest. Ako se zalete u život, propašće, i strašni bacili će ponovo oživeti. U njihovim plućima se stišalo. Izgleda da je Miomira sasvim zdrava. Ali ona će se razboleti zbog Nina. On će nju zaboraviti. Zašto je u Italiji?

Doneli su poštu. Čas radosti. Miomira prepoznaje mamin rukopis. Slatka njena mamica! Kako joj neumorno piše! Uzela je njeno pismo i pritisla ga na usne, kao da ljubi mamu.

Čitala je prve redove sa osmehom. Nežna su mamina pisma. Najedared otvori očice. Je li to moguće? Nino se vraća! Biće u banci. Stanovaće kod njih. Napušta opersku karijeru. Spustila je pismo na postelju. Radost, iznenađenje, sve se izmešalo. Ali ni trenutka tuge što se vraća u banku. Ah, to on čini zbog nje. On će je čekati, negovati, maziti. Zna da je njoj potreban čist vazduh, odmaranje u šumici. Oni će proživljavati vereničke dane u šumi, u njenom borju, kraj klavira i gitare, pokraj reke. O tome je snevala, žalila što će nedoživljena poezija da im izmakne, što će doći u grad, tu se voleti, a njeno borje, njene ruže, vrbe i reka ostaće sami, bez njih, bez njihove milošte i ljubavi.

Bila je srećna i ćutala je. Zatvorila je oči da bi doživela sreću s njim. Koliko ga ona voli! Još više otkako je bolesna. Bolest raznežava, bolesnica još više čezne za ljubavlju. Ona je pravo dete. Zatvorila je oči i suze su joj klizile. To su bile suze radosnice.

Jedan vrisak potrese snežan dan i sve se mlade duše slediše u užasu. To je vrisnula nesrećna majka one nastavnice što je umrla. Život i smrt neprestano se preganjaju. Ispod pokrivača tresu se od jecanja bolesna pluća. Umrla je ona, a šta njih očekuje? Jeziva je tišina u sanatorijumu. Ni Šumadinka se ne šali više.

Tuberkuloza je pokosila jedan život.

Iz obamrlosti oživljavaju jedna po jedna. Opet se budi nada.

Miomira je ustala da piše mami. Poručuje joj da tata dođe da je obiđe, da dovede Ninoslava i da ga vole kao nju. Zna da će joj ispuniti želju, jer je strpljiva i ležaće dok god lekari ne kažu da može da ide i da se uda.

»Bože, daj da što pre ozdravim i da se udam za Nina. Kako ću znati da čuvam svoje zdravlje! Kako ćemo se mi voleti! Sačuvaj me, bože, smrti! Ja hoću da živim, ja volim život!« — to je bila njena molitva koju je stalno upravljala bogu, prirodi, nebu, zvezdama i lekarima.