Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Prva slava

O Svetom Luki, slavi Novakovića, dan je bio topao kao u aprilu. Slavili su u gradu gde su se još septembra preselili. Slučajnost je bila da i Ninoslavljeva slava bude Sveti Luka. Prva zajednička slava mladenaca i Miomirinih roditelja. Venčali su se u julu, proveli najlepši medeni mesec u Sloveniji i dočekali slavu sa roditeljima.

Miomira se sjajno osećala. Ni traga od bolesti. Ali svi su je čuvali i štitili. Nino je lebdeo nad njom kao nad detetom. Nisu joj dali da mnogo radi u kući, a ona se branila, nije htela da bude lenština. Staša je došao iz Beograda samo za slavu na dva dana. Pokazivao je posetnicu:

STANISLAV A. NOVAKOVIĆ

STUDENT PRAVA

Kakav kicoš! Nije više nosio kačket na glavi, već šešir kao Nino. Na fakultetu je ostavio utisak među brucoškinjama. Našao se i sa Anđicom. Ali ona je bila stroga i htela je samo drugarstvo. S Ninoslavom je bio najiskreniji. Njemu je sve poveravao.

— Upoznao sam jednu brucoškinju iz Novog Sada. I ona je na pravima. Vrlo slatka devojčica. — A znalo se šta Staša podrazumeva pod tim »slatka«. Meka, popustljiva, srdačna. Takve je on voleo.

U iščekivanju gostiju, šetali su kroz sobe praznički čiste i nameštene. Miomira je nameštala poslednje hrizanteme u vaze. Otišla je da se obuče i vratila se u haljini od velura boje rubina. Sva je zablistala kao rumen sunca na zapadu.

— Pazi što se udesila! — uzviknu Staša. — Ne znam ti tu haljinu!

— E, to mi je Nino izabrao. — A Nino je ćutke gledao, zenice su mu bile sjajne, velike i tople. Mala ženica je bila srećna. Poznavala je njegov za- ljubljeni pogled. O, kako se oni vole...

— A vidi kako Ninu lepo stoji ovo odelo. Crno ti izvanredno stoji. To je odelo za slavu.

— Pa ja onda nisam slavski obučen — uzviknu Staša.

— Ništa tebi ne fali i u tvom plavom odelu.

— Jelda mi je dobro sašio? To je najbolji krojač u Beogradu.

Pojavila se i gospođa Novaković u crnoj svilenkastoj haljini.

— Vidi, kako nam je mama lepa!

— E, pa kad su moja deca lepa, moram i ja da se udesim.

Lepa ženica se smešila i gledala muža. Uhvatila ga je ispod ruke i prišla ogledalu.

— Baš smo lep par!

Uđe tata i nasmeja se:

— Hodi, Jovanka, da stanemo pred ogledalo da vidimo jesmo li lep par.

— Tebi je uvek do šale — dirala ga je žena.

— Bogami, mamica divno izgleda!

— A ja ne izgledam?

— Ti si, tata, laf! Jel' vam milo što sam student? Samo kad se vratim, imaćemo brucoško veče. To je interesantno, pričao mi je jedan student.

— A je li, braco, jesi li doživeo kakvo razočaranje?

— Ti misliš da mi muškarci očajavamo kao žene. Nikad ja neću patiti zbog žena, nego će one patiti zbog mene.

— Promangupirao se, vidim ja — govorio je otac.

— Onakav sam, tata, kakav treba da bude mladić današnjice.

— Ovakav treba da bude mladić današnjice kakav je moj Nino. Srce moje, ti si najbolji na svetu.

— Takav je, možda, jedino tvoj Nino, a više nijednog ne bi našla kao njega.