Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Trogodišnjica ljubavi

U sreći dani su veseli, slatki i proleću neosetno. Ne zna se kad svane, kad se smrkne. A srce Miomirino je raspevano. Temperature više nema. Prošao je mart, evo i aprila i nijednom nije dobila temperaturu. Pomalo je se plaši, jer to je skriveno zlo, iznenada dođe, začas otpočne toplota, groznica. Molila se bogu da se zlo ne vrati. Nikad nije volela život kao sada. Svi su srećni: Nino, mamica, tata, Staša. I mama se boji njene temperature. Zarumeni se od sunca, a majka je pogleda, pritaji se pa tek upita:

— Da tebi nije rđavo?

Miomira se nasmeje i uverava majku da joj je sasvim dobro. Nepoverljive mamine oči kao da još sumnjaju. Ona uzima toplomer, stavlja ga pod pa- zuh, pokazuje mami, a mama Ninu, Nino tati, a pogleda i Staša.

— Jest... Nema temperature — smeši se Nino.

— Onda daj gitaru! — moli mala verenica. Kuća je puna pesme i gitare.

Bruji klavir, ruže pupe i razvijaju se, lipe već bacaju senke svojih lepih listova, trava je zelena i sočna. Život buja u prirodi, a život buja i u organizmu Miomirinom. Bolest je pobeđena, a ona je pobedila nepobedivo srce Ninovo.

Tog jutra bio je malo hladniji dan, iako je bio april. Dobro se utoplila i sišla u trpezariju na ručak.

Tata i Nino stigoše iz banke. On joj poljubi ručicu i nasmeši joj se:

— Znaš da sam na današnji dan prvi put došao k vama. Sećaš li se? Sedeo sam u trpezariji, a ti si sišla niz stepenice u crvenoj haljini. Nikad neću zaboraviti tu sliku.

— Jeste... A ti si sedeo ovde. Sećam se dobro. Znam i o čemu smo razgovarali! Bila sam malo prkosna.

— I s nipodaštavanjem si govorila o ljubavi. Govorila si da ćeš uvek biti samostalna u braku, da tebi muškarac ne može da sudi...

— A ti mi već sudiš. Tako sam ti pokorna. Jutros nisam smela rano da ustanem i da te ispratim, jer si naredio da ležim. Sinoć nismo smeli dalje da šetamo, jer je tvoja zapovest glasila da je sveže i da moram kući. Onomad nisi hteo da napravimo izlet, i ja sam ti se pokorila. Ja ne marim mnogo za mleko, a zbog tebe ga pijem kao beba. Još ćete mi i cuclu kupiti. Opažaš li kako sam podetinjila i kako svima moram da se pokoravam? Svi ste vi moji gospodari, a ja sam slabačka i nemoćna da se branim.

— Jadno moje malo, kako ga tiranišemo! Ali ta tiranija je slatka, je li? Ti i voliš kad ja naređujem.

— Moram da volim. Ti me potčinjavaš.

— I to prkosnu, neukrotivu Miomiru! Šta si jutros radila?

— Moram li sve da kažem?

— Zar bi nešto smela da sakriješ?

— Ne znam. Pokušaću.

— Probaj samo! Ja sam strašno ljubomoran. Na onoj karti iz sanatorijuma mnogi su se potpisali. Ko je onaj što te mnogo pozdravlja?

— Oh, jadan je on! Teško je bolestan.

— Ali bilo je tu i rekonvalescenata.

— Sve si zapazio?

— Dabome.

— Zna što sam jutros radila? Pisala sam tvojoj mami i Dušici da nam dođu za Uskrs. Kazala sam da nema izvinjenja. Tvoja mama i ne poznaje moju. Divno ćemo se provesti. Imam Dušicu da snabdem haljinama za celo leto.

— To će ona voleti.

— A šta ti najviše voliš? — On približi lice uz njeno, toplo, rumeno, sveže.

— Moju malu Miomiru — uzdahnuo je.

— Zašto si uzdahnuo? I juče si uzdisao. Nisi raspoložen?