Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

On je bio ljubomoran

Društvo je bilo veselo i osveženo lepom noći, punom čarobne tišine i mirisa rascvetane bašte... Napolju je bio postavljen veliki sto. Amerikanka je bila oduševljena baštom, ružama, lepom vilom i borjem, celom Jugoslavijom, a Stajićka – Ninoslavom... Stanković je bio uzdržljiv, jer nije hteo da pokaže Stajićki da ga manje interesuje. Dužnost udvaranja ostavio je advokatu, zastupniku Novakovićeve banke, koji je bio raspuštenik i ženskaroš, više smeo i duhovit nego lep, ali to je palilo kod žena. Bio je čovek druge mladosti, što mu je umanjivalo cenu kod Stajićke, jer ona je volela mlade ljude. Svaki čas je upravljala Ninoslavu neko pitanje, kao žena koja smatra da je vrlo duhovita i da je ton razgovoru i umešnošću kozera uvlači sve u razgovor. Ninoslav je bio na oprezu, opazivši dva velika crna oka ispod kovrdžave kosice, koja nisu umela da se pretvaraju... I najednom je video u tim očima blesak, kao odraz afekta... Da li je to bila ljubomora? Zainteresovao ga je taj afekat i nagnuo se Stajićki, kao da joj nešto priča. Nije još ni dovršio šta je hteo, hrabro izdržavši sjaj njenih zelenkastih očiju, kad začu francusku rečenicu Amerikanke upravljenu Miomiri, i njen odgovor. Ponovila ga je glasnije i srpski, kao da je htela da prekine razgovor Ninoslavljev:

– Ja ću otvoriti vrata i prozore, pa ćete čuti klavir. – U haljini od bele svile, s crnim pojasem, izgubila se u kući i ustrčala uz stepenice... Zastala je u mračnoj sobi i lagano prišla terasi, pa se nagla da vidi da li Ninoslav još priča. „Ona će ga odvući... Odvratna žena." Gledala je Stajićku s mržnjom i spazila kako Amerikanac pruža Ninoslavu svoju posetnicu. Čula je Stajićkin glas:

– Zavisi jedino od vas: hoćete li da studirate pevanje i postanete slavan pevač, ili da budete samo činovnik... Ići će on... Ja ću ga dovesti. – Miomira je stegnula zube i da je mogla dobacila bi joj: „Nećeš ga ti nikud dovesti! Ja mu neću dati!" Ninoslav je čitao posetnicu, a posle se zamislio. Stajićka ga je nešto pitala, a on joj je ravnodušno odgovarao. Spazila je ruku advokata, raspuštenika, na naslonu Stajićkine stolice i videla kako joj pipka leđa. Iza njih je bila pomrčina i niko nije opažao tu ruku. „Nevaljalica!" Miomira potom uđe u sobu i sede za klavir. Svirala je samo sebi, kao da nema društva... Kroz melodiju joj se prikradao Ninoslav. On je bio kraj nje, prosto je doživljavala njegov dah na licu... Osećala je njegovu ruku na svojoj kosi... Smešila se i šaputala: „Kako te volim!" Začula je korake, i srce, uzbuđeno maštanjem i melodijom, zadrhta.

Osvestila se najednom kad je spazila Stankovića. Bilo joj je neprijatno. On je drzak! To su vaspitanici u školi ljubavi gospođe Stajić. Navikli da pipkaju žene, da ih nasilnički ljube, uzimaju i ostavljaju, bez osećanja, kao mužjaci i ženke koji vole samo fizička uživanja... On je ćutao i stajao nasred sobe, posmatrajući je. Pravila se kao da ga ne vidi i nastavljala sviranje. Lagano je seo, kao da ga zanima muzika. A cele večeri osećao je njeno lepo telo u mekoj, beloj, svilenoj haljini. Spazio je njene poglede upravljene Ninoslavu i izveo zaključak da je vereničko osećanje popustilo. Rešio je da brzo stupi u akciju. On nije verovao nijednoj devojci, pa ni Miomiri. Kao i mnogi muškarci, smatrao je da je ona devojka koja čezne za muškarcem, snažnim i zdravim, i koja ne može da se odupre zagrljaju i poljupcima. A on davno vreba trenutak da je zagrli i poljubi. To devojke i traže. Hteo je i da izigrava romantičnog i zaljubljenog gospodina. Slušao je muziku, čežnjivo je gledao i uzdisao.

Miomira završi i osmehnu se:

– Otkuda vi?

– Bojim se za vas... Tako sami u kući... Mogao se neko sakriti i napasti vas.

– A niste pomislili da bi neko mogato biti uvređen što ste došli za mnom? – mislila je na Stajićku, ali on joj doskoči.

– O, ne brinite...! On se vrlo lepo zabavlja. Gospođa Stajić je neodoljiva žena, a svaki mlad i neiskusan čovek uvek pada pred njom.