Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

„Pričao nam Nino"

Putujući vozom Miomira je bila sva srećna. Stigla je u sumrak. Odmah je potražila kola na stanici i radoznalo je gledala interesantnu varoš kroz koju je proticala reka, a kraj obale su bile kuće raznog stila, turske i pokoja moderna.

Kazala je kočijašu da je odveze u najbolji hotel, i on je odveze u jedan pristojan, gde joj dadoše čistu i lepu sobu. Zadržala je kočijaša da bi je posle dalje odvezao. Umila se, malo napuderisala, poprskala ruke kolonjskom vodom, i sela ponovo u kola, rekavši kočijašu ulicu i broj Ninoslavljeve kuće.

Kočijaš je vozio glavnom ulicom, tipičnom čaršijom s dućanima, ćepencima, pokraj turskih dućana s čardacima, uz koje su se uzdizale višespratnice, kao nagoveštaj novog doba koje dolazi da sve to staro izmeni. Bilo je vreme zatvaranja radnji i trgovci su skidali robu iznetu ispred dućana, i zastajali s punim rukama džempera, kombinezona, marama, da bi videli lepu gospođicu u kolima koja je radoznalo posmatrala i desno i levo. Ispred jedne kafane bili su između nekoliko oleandera stolovi prekriveni šarenim čaršavima. Za njima su sedeli činovnici i studenti i svi se, kao po komandi, zagledaše u crnooku devojku. Spustiše na sto pivo, špricere, ostaviše ćevapčiće i zapitaše se: ko li je ovo? Jer lepa, elegantna devojka, prava je senzacija za muški svet u palanci. Niko je nije poznavao i jedan mladić zovnu dečka sa ulice:

– Stavro, bre! Trči da vidiš gde će ova kola da se zaustave! Dobićeš dinar! – Dečko nije čekao da mu se dvaput kaže, odjuri, utrkujući se s kolima, i vrati se sav zadihan, objašnjavajući mladiću gde su kola stala. 

– Pa tu stanuje Ninoslav! – primeti jedan. – Ko li to njima dolazi? Da prošetamo posle večere ispred njegove kuće.

– A ko je onaj dečko što se viđa s njim? – zapita drugi.

– Kažu da je to sin jednog direktora banke kome je davao časove.

– On je dobio službu?

– U banci kod tog direktora.

– Da nije i ovo neki rod direktoru?

– Ko će mu ga znati! Važan se napravio Nino! Olga je ljuta na njega. Još uvek je zacopana u njega...! 

– A u koga ona nije zacopana? Ja ih znam bar trojicu koje je volela: poručnika, pa profesora, pa trgovca.

– Ali ona kaže da je njena najveća ljubav Nino.

– Što je šašava! Ja znam da joj čovek nije davao nikakve nade, nego ona uobražava. Ama, što me kopka ko li je ova devojka? Što ima oči! I baš je mene pogledala!

– Ala si uobražen! Misliš, odmah se zaljubila u tebe! Ej, Stavro, hodi ovamo! – zovnu dečka koji je trčao za kolima.

– A jel' ko dočekao gospođicu?

– Nije niko! Sama je ušla u kuću.

– Što meni neka ne dođe u goste?!

– Ala bi je dočekala tvoja keva!

I dok su se oni interesovali ko je ta lepa devojka, Miomira je ušla u baštu. Kola se izgubiše po neravnoj kaldrmi, a mlada devojka zasta u bašti. Zapahnu je svežina i opojni miris cveća. Videla je neku visoku biljku na kojoj se nazirao veliki crveni cvet. U dubini bašte opazila je dve leje s mladim lukom i sitno drveće s gustim lišćem. Sve je bilo čudno, novo, pa i miris drugačiji. Lagano je koračala i začula smeh Stašin i Ninoslavljev. Dečak uzviknu:

– Važi! – A na tu njegovu reč prsnu ženski smeh, detinjast i sladak. Osmehnu se i Miomira, ali srce joj silno zalupa. Zavila je za ugao kuće i spazila nizak doksat ispred kuće na koji se dolazilo preko tri stepenice, a ladolež se penjao uz kanap i pravio zavesu od zelenog lišća. Iza te zavese sedeli su njih troje: Ninoslav, Staša i Ninoslavljeva sestra.