Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Dva pisma

Toga dana Ninoslav je prvi put došao kao činovnik u banku. Dovezao ga je autom gospodin Novaković, uveo u kancelariju gde su bila još dva činovnika i predstavio ga. Vrata na drugoj sobi bila su otvorena i dve mlade činovnice, jedna bankarska, a druga daktilografkinja, radoznalo su gledale novog kolegu i bile su uzbuđene njegovom pojavom. Porasla mu je odmah važnost u njihovim očima što ga je dovezao gospodin Novaković i što stanuje kod njih u kući. To je velika protekcija, pa su i oba činovnika bila vrlo pažljiva prema njemu i odmah su ga počeli upućivati u posao. Kancelarija je bila svetla, elegantna, kao u svim bankama, pod parketiran, sve je bilo čisto... i vladala je tišina... 

„Gospodska služba", mislio je Ninoslav, sećajući se sreskog suda, gužve po hodnicima, prašine, zapare, vike pozivara, svakojakih tipova.

U toj prijatnoj atmosferi prošlo mu je jutro i nije ni osetio kad vreme prođe. Pred podne poslužitelj mu donese dva pisma. Njegova pisma su donosili u banku, a šofer bi svu poštu odnosio u vilu pošto bi dao da je pogleda direktor. Gospodin Novaković je izdvojio dva pisma adresovana Ninoslavu i dao poslužitelju da mu ih preda. Poznao je Boškov rukopis. Čitao je iznenađen. „Upoznao sam se s gospođicom Miomirom". „Kako da se upozna?" Što god je dalje čitao sve više je bio iznenađen, a naročito kad je pročitao poslednje reči: „Ona tebe voli..." Ninoslav spusti pismo u džep. Zagledao se u neka akta koja su mu dali, a iz druge sobe pažljivo i s uzdahom posmatrale su ga dve mlade ćinovnice ali je on bio zanesen i rastrojen drugim mislima.

Tek posle se setio drugog pisma. Rukopis mu nije bio poznat. Otvorio ga je i okrenuo poslednju stranu. „Miomira". Toplota ga zapljusnu, i želja da preleti očima pismo... Ali mu jedan činovnik nešto reče, i on ostavi listić u džep... Pročitaće ga posle mada je bio zainteresovan kao gimnazijalac. Časovnik je pokazivao dvanaest. Činovnici su se spremali. Ustade i on. Pričeka da izađu svi, pa da sam čita... Osmehnu se pri prvim redovima. „Iako vi meni niste napisali od kuće, ja vas se sećam iz Beograda..." 

Četiri pune ispisane stranice. Opisala je susret s Boškom, prijatne utiske o njemu, a kroz svaki red osećala se nežnost ženske duše. Dirnule su ga njene reči: „Jadna vaša majka-Mara, presvisnula je od tuge za sinom." Iznenadile su ga i reči: „Lep je Beograd, raskošan, blistav, ali ja jedva čekam da vidim moju borovu šumicu, moje ruže i da udahnem miris lipa..." Izašao je iz kancelarije. Direktor nikad ne polazi pre jedan sat. Zašto da ga čeka i utrpava se u auto? Može i pešice. Šetnja će mu prijati. A sad mu je bilo potrebno da prošeta, osveži se i da ponovo pročita, idući putanjom preko livade, Miomirino lepo i nežno pismo. Uzbudilo ga je i Boškovo pismo, jer mu je objašnjavao ono o čemu nije hteo i nije smeo da misli. Idući pešice, umirio se i savladao sebe. Sve to razbuktano u njemu razneo je i ublažio povetarac, počeo je logično da razmišlja i izveo zaključak: „Ovo je s njene strane jedno lepo drugarsko pismo i ništa više."

Auto je jurio i stade. 

– Pa što vi pešice? Ja vas tražim, a oni mi rekoše da ste izašli. Nije potrebno da idete po prašini... a i vrućina je... Ali vi mladići volite da ste crni. Sedajte u kola! – ljubazno ga je zvao direktor. – Pa kako je u kancelariji?

– To je gospodska služba... Ja volim bankarski posao. Jutros sam poredio vašu banku i sreski sud... Više volim da budem bankarski činovnik.

– Recite to pred Miomirom! Ona se još uvek zanosi da vi treba da budete operski pevač.

Mladi čovek se nasmeja i behu mu vrlo prijatne reči što ih reče direktor o svojoj ćerki. Osećao je da je on njima blizak i baš zbog toga i zbog ljubaznosti i pažnje njenog oca, on mora uvek ostati na pristojnom odstojanju od Miomire. On ne sme da izigra pažnju svoga direktora. Ipak ga je kopkalo i izdaleka upita:

– Vi ćete da zidate kuću u Beogradu?

– Zidaću je za Miomiru. To je njen miraz. Zato je i otišla da vidi plac. Ona hoće da joj ja kupim plac. Kazao sam joj: Idi vidi plac, pa da odmah zidamo, a posle neka se venčaju... 

Mladi čovek je ukočeno pogledao preda se: „Zašto mi je pisala?" Čudne su bile i njene reči: „Nemojte reći mojima da sam vam pisala." Zašto to krije? Čudnovate su devojke. One ne razumeju ponekad ni same sebe..." 

Staša ga je dočekao radosno.

– Zašto nisi došao u varoš i posedeo u parku pa da se zajedno vratimo?

– Istina, mogao sam. Uradiću to posle podne.

– Ovo ti je pismo poslao tvoj drug Stole... Donosim ti čak i pisma od drugova – reče mu otac.

– Hvala, tata! – Čitao je. – Ah, hoće Stole da dođe posle podne! I Divna i Anđa... i još dva druga. Mogu li, mama, oni da dođu? – pitao je sav crven u licu.

– Kako da ne mogu, sine! Ja uživam kad dođu tvoji drugovi, pa se veselite. Spremiću vam lepu užinu.

– E, onda ne mogu da dođem u park.

– Imam još nešto da te iznenadim. Čitaj Miomirino pismo. – Staša ga dohvati.

– Gitara! Gospodine Ninoslave, Miomira mi je kupila najlepšu gitaru! E, ničim nije mogla da me obraduje kao s gitarom... Ala ćemo da sviramo...

– Vidiš kako tvoja dobra sestrica ume da te obraduje...

– Pozdravlja i vas, gospodine Ninoslave...

– Hvala.

– E, pa vi ste činovnik! Baš mi je milo! – govorila je gospođa Novaković. – Zar nije lepo što stanujete kod nas... Morali biste da idete u kafanu, a vas čeka lep ručak, lepa soba.

– Znam, gospođo, da je to vrlo lepo, ali pravo da vam kažem, mene ženira. Dok sam spremao Stašu, ja sam mogao imati i hranu, ali meni gospodin direktor daje činovničku platu, a ja ne plaćam hranu i stan. Trebalo bi da plaćam, ili da mi daje manju platu. 

– Ama, šta vi sad pričate! – nasmeja se direktor.

– Mi, valjda, kuvamo samo za vas! – umeša se mati. – Moglo bi još troje da se hrane kod nas.

– Vi mene učite da sviram – umeša se Staša.

– Mi ćemo malo da se preslišavamo. Možemo uvek matematiku i jezike.

– Ako! To je pametno! – pohvali otac. – Uči, sine!

– Kako god vi hoćete! Samo volim da stanujete kod nas! – umiljato je govorio Staša.

– Vidim, sine, kako voliš gospodina Ninoslava. A sećaš li se kako si ga pljusnuo vodom kad je stigao?!

– Ja sam tada bio pravo derište. Gospodin Ninoslav je to zaboravio.

– Razume se! Ti si sada ozbiljan mladić.

– Čuješ, mama: mladić! A ti još uvek misliš da sam dete!

Seli su za sto i veselo razgovarali.