Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Šta li će reći lekari

Gospođa Jovanka je plela pulover za Stašu i svaki čas poglelala na sat. Bila je uznemirena, i ručnim radom je htela da se umiri. Večeras treba da se vrate iz Slovenije njen muž i Ninoslav. Otišli su da obiđu Miomiru. Otac će o svemu ispitati lekare. Bože, šta li će reći lekari? Kazala je mužu neka zamoli da mu lekari kažu pravu istinu. Jaoj, šta li je još očekuje u životu? »Bože, daj mi smrt, samo da ne doživim još nešto strašno u životu.«

Otkako je Miomira u sanatorijumu, nije bilo dana da nije proplakala. Plakala je za svojom decom, plakala je za njom, mladom i lepom, što leži u sanatorijumu. Druge devojke šetaju, igraju, idu u bioskop, na zabave, udaju se... a njena Miomira leži u sanatorijumu... Spustila je rad u krilo i uzela maramicu da obriše suze. Kuvarica Liza uđe u sobu.

— Gospođo, vi opet plačete! Nemojte!... Dobro je naša gospođica Miomira... Jel' vam pisala kako je rumena i zdrava! Nemojte gospođo! — tešila je i sama plakala. Bila im je kao član porodice, njoj je gospođa sve poveravala, s njom se razgovarala, savetovala se. Liza je verna, iskrena, poštena i predana. Volela je tuđu decu kao svoju: plakala je u njihovoj nesreći, radovala se njihovoj sreći.

— Znam, Lizo, pisala je da je dobro, ali šta ćeš, majka sam, nesrećna, pa uvek strepim.

— Ja se svake večeri molim bogu za našu gospođicu Miomiru. Još ćemo mi nju udati, imaćemo mi svatove! Pisala je da će mi kupiti haljinu od svile, pa ću i ja da sednem u auto sa svatovima.

Gospođa Novaković se osmehnu:

— Daj bože, Lizo, da njoj bude dobro, pa ćemo svi u svadbu. Jel' se tebi dopada Ninoslav?

— Ja nisam videla boljeg mladića od njega. Takav je muž za našu gospođicu Miomiru. I ona je dobra i svakog voli i poštuje. Zlato moje! Nigde ne ode, a da i na njenu Lizu ne misli i uvek mi donese poklon. Moraju je moje molitve spasiti! Hoće li gospodin večeras stići?

— Hoće, Lizo... Ja se bar nadam... Staše još nema, on je u školi. Da jednom i tu njegovu maturu proguramo. Dobro što je ovde Ninoslav. Malo će ga pritegnuti. Sve sam mu kazala za Stašu. Jesi li ti njega viđala, Lizo, s devojkama?

— Jednom sam ga videla. To su devojčići. Svi mladići šetaju, gospođo, s devojkama.

— Neka šeta, ali neka bude pametan. Dobro je, nema nijednu slabu ocenu. Jesi li videla, Lizo, kako je porastao?

— I porastao i prolepšao se.

— Tesno mu je odelo od prošle godine. Mnogo mi se kicoši.

— Neka se kicoši, samo kad je zdrav.

— Hvala bogu, zdrav je. Moja deca su sva zdrava bila. Ne znam kako da se Miomira razboli. Nije se čuvala. Ali sad će se čuvati. Videla je šta znači zdravlje. Jel' to auto?

— Jeste... Naš gospodin i gospodin Ninoslav!

— Čekaj da vidim. Da li su raspoloženi? Aleksa je nešto ozbiljan. Teško meni, Lizo, šta ću sad čuti? Da nije Miomiri zlo?

— Nije, gospođo. Ne bojte se — hrabrila je njena dobra Liza, mada je i ona osećala ledenu stravu. Požurile su u predsoblje. Mati nije smela da upita kako je Miomiri. Otac se nasmeja, zagrli ženu, poljubiše se, popljeska je po plećima:

— Dobro je... Dobro, Jovanka... Ne brini!

— Jel' istina?

— Pitaj Ninoslava.

— Miomira sjajno izgleda — obradova je i mladi čovek, ljubeći joj ruku.

— Oh, hvala ti, bože! A ja vidim kroz prozor nešto si se uozbiljio, pa me preseče: da nije opet rđavo?