Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Drugarica sa studija

Staša je otišao do tate u banku, a Ninoslav na poštu da preda pismo za majku i Boška.

Išao je lagano i razgledao grad. U susret mu je išla jedna mlada devojka... On je zagleda, a ona njega. Zastadoše oboje iznenađeni.

– Ninoslave! Otkuda ti ovde?

– Gle, Slavka! A otkud ti?

– Ja sam suplent u gimnaziji! A jesi li ti dobio službu?

– Nisam dobio službu, već poučavam sina direktora banke, gospodina Novakovića.

– A, dakle, ti si taj lepi mladić o kojem mi je pričala Gina, gazda Tasina ćerka, i ćerka moje gazdarice! One poludeše za tobom! Videla te ćerka moje gazdarice kad si prošao pored naše kuće, pa mi te opisuje. Da si samo čuo kako ti se divila? A Gina mi je pričala kako se upoznala s tobom kad te je svratio njen otac. Svako veče izlaze na korzo njih dve, ne bi li te videle. Zar nisi mogao državnu službu da dobiješ?

– Nisam mogao. Gospodin Novaković mi je obećao da će me postaviti u svojoj banci, čim njegov sin položi peti razred, ako uspem da ga spremim.

– Joj, što je to razmaženo dete! Nije glup, ali svakojake ispade pravi u školi! Direktor je pozvao njegovog oca i kazao mu da ga izvadi iz škole, pa neka privatno polaže, inače bi bili primorani da ga isteraju. I ja sam mu predavala. Njemu tako dođe, pa neće da odgovara. Pozovem ga, a on meni: „Nisam danas raspoložen da odgovaram." Besno, bogataško dete! Predavala sam mu srpski jezik.

– Molim te, kad bude polagao ispit, nemoj da budeš stroga!

– Zbog tebe ću sve da učinim. Koliko mi je milo, što te vidim! Da znaš što imam lep stančić! Dođi k meni! Ja sam sa svojom sestricom. Ona je u petom razredu, pa sam je povela sa sobom neka bude kod mene i neka uči. Bila zašašavila za tim Stašom. Oduševljena je njime! Kaže mi jednog dana: „Profesori njega ne razumeju, a on je inteligentan dečko!" Izgrdila sam je! Pevaš li još uvek? Jaoj, kad se setim tvoga glasa! Pa onog našeg putovanja s „Obilićem"!

– Sada ne pevam.

– A jel' te čula Miomira kako pevaš?

– Nisam je ni video.

– Kako je nisi video?

– Uganula je nogu, pa ne silazi sa sprata.

– Uobražena je! Ni s kim se ona ne druži. Ovde su svi mladići bili ludi za njom. Milion je u pitanju! Ali im svima izmiče milion! Isprošena je za nekog rentijera iz Beograda. Čudim joj se, šta će joj bogataš kad je i sama bogata! Jedan poručnik je hteo zbog nje da se ubije, toliko je bio zaljubljen u nju. Jedva su ga drugovi spasli. Tražio je premeštaj ne bi li je zaboravio. Svi je zovu: lepa Miomira! A ja ne nalazim da je toliko lepa. Pazi i ti da se ne zaljubiš.

– Za mene se ti ne boj!

– Znam da si ti ozbiljan i da ne trpiš bogate. Dođi jednom s gitarom! Sad se setih. Nešto imam da ti predložim. Ovo bi bila senzacija!

– Ostala si ista, Slavka, uvek voliš senzacije! Znaš da se sećam one tvoje rečenice.

– Pa čovek se ubajati kad nema mašte i senzacija! – nasmeja se mlada devojka svojim rumenim, okruglim licem, malo više razmaknutih, plavih očiju, prirodna i prostosrdačna kao seljanka. – Evo u čemu je stvar: ovde se podiže spomenik palim junacima u ratu i prikupljaju se prilozi. Uskoro će biti priređena zabava s koncertnim delom. I naša gimnazija učestvuje. Učenice će izvoditi dve ritmičke igre, a đački orkestar će svirati. Ja sam u odboru za podizanje spomenika. I Miomira svira na klaviru. I njen otac je u odboru. On je ratnik, rezervni potpukovnik, ima puno odličja! Deset hiljada je dao za podizanje spomenika. Gospođice izvode jedan skeč – razveza Slavka da priča nadugačko, kao žene kad govore dug uvod dok ne dođu do glavnog, te je Ninoslav prekide: