Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Zavodnica

Ninoslav je žurio, ali je za sobom začuo sitne užurbane korake... Instinktivno se okrenuo i spazio zavodljivu gospođu Stajić.

– Telepatija! – uzviknu ona. – Ja idem za vama i šapućem: okrenite se, lepi dečko! I vi ste me čuli.

– Čuo sam korake i učinilo mi se da me neko prati.

– Jest'... Ja sam vas pratila. Vi ste, izgleda, ozdravili? Zabrinula sam se ozbiljno i ja. Jednoga dana sam dolazila da vas obiđem, ali nisam mogla da uđem k vama, jer ste spavali. Mala Miomira vas je strahovito čuvala. Bila sam već ljubomorna na nju. Ne, ne, šalim se. Ona je slatka devojčica. A vi ste, kako čujem, u banci? Stanujete li u varoši?

– Ne, još sam kod njih. Kad se vratim od mojih uzeću stan u gradu, mada mi oni predlažu da mi daju sobu u svojoj kući kad na zimu pređu u grad...

– To je u mojoj blizini. Bili bismo komšije. Eno, ono je njihova kuća, a ona tamo je moja. Hoćete li da svratite da vam dam note za moju kumicu? Bila sam u Beogradu i nakupovala puno nota. Imam i šansone. Jedna mi se pesma naročito sviđa. Ala bih volela da mi je vi otpevate!

– Otkad nisam pevao – ustezao se mladić. Nije mu bilo prijatno da svraća k njoj, jer je znao kako je ljubomorno crnomanjasto devojče i koliko je ne trpi. Zastao je pred njenom kućom.

– Šta je, ne smete da uđete? Nisam ja opasna žena. Istina da sam bela udovica. Muž mi je otputovao u Beograd na nekoliko dana. Vraćam se sa stanice. Uvek ga ispraćam kao da smo zaljubljeni par. Izvol'te! Imam i ja lepu baštu.

Istrča služavka u lepoj haljini s belom keceljom.

– Paulina, vi ćete otići do gospođe Živković i reći joj da večeras ne možemo doći na večeru pošto je moj muž otputovao. Posle otiđite do krojačice i donesite mi haljinu. Ako nije gotova, pričekajte. Bez haljine mi se ne smete vratiti. Kad vidi da čekate, moraće da je završi... – Služavka ode, a ona se pope uz stepenice.

– Vidite kakva je hladovina kod nas...!

Mladi čovek se lagano peo uz stepenice i neprestano se kolebao zašto li ga ova žena zove.

Nije trpeo njen zavodljivi pogled i ton, kojim se nametala i gospodarila, svesna da su muškarci slabi i nemoćni pred njom.

– Sedite! Izvinite, samo da skinem šešir. – Brzo se vratila u drugoj haljini, domaćoj, jako dekoltovanoj... „Kad se pre presvuče!", pomisli Ninoslav.

– Da vam pokažem note... Možete li da pevate s nota?

– Prilično...

– Dajte, ja ću vam odsvirati... – Sela je za klavir i pesma zabruja... Pevušila je i izgovarala tihe, ljubavne reči.

– Hoćete li da pevate?

– Ne mogu... Izvinite...

– Razumem... Još ste slabi. Neću navaljivati. Budite dobri i ponesite ove note.

On ustade.

– Šta? Tako žurite? Odmorite se malo. Pušite li?

– Pušim. – Ponudila mu je cigarete, zapalila i sama, prebacila nogu preko noge i gledala ga kroz oblak dima. „Šta bi kazala Miomira da me vidi", pomisli Ninoslav. Hrabro je izdržao njene poglede.

– Tako... Češće treba da dođete. A, zaboravila sam da vam kažem: pozdravila vas je Amerikanka. Vi ste je očarali. Vidite, ja nisam ljubomorna, jer znam da je ona daleko. Kad god zaželite, daće vam stipendiju. Jako su bogati. Idem kroz mesec dana k njima na jezero... Hoćete li da i vas povedem?