Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Otmica

— Jović mi je javio da se prodaje jedan plac na Dedinju. Ti, Miomira, ako hoćeš, idi sutra u Beograd, pogledaj ga pa mi telegrafski javi i ja ću Joviću poslati novac. Može se prodati, a ti hoćeš plac. Jović kaže da je na vanrednom položaju.

— Idem odmah sutra! — prihvati veselo Miomira. — Hoćeš li i ti, mama, sa mnom?

— Neću po ovoj vrućini. I ti ćeš ostati dva-tri dana. Nemoj da se zadržavaš. Taman si se lepo popravila. Vidi plac, javi tati i vrati se kući.

Miomira je odmah otputovala, videla plac i oduševila se, jer je baš takav izgled volela. Javila je tati telegramom, on je poslao novac i Jović je mogao gotovinom da isplati plac. Kuća će se zidati na proleće. Do septembra treba da bude gotova. A tada će Nino doći u Beograd. Ona će ga sačekati s kućom. Namestiće njihov stan. Nije htela kuću za veliku rentu. Može samo jedan stan da izdaje. Ima ona još prihoda od tate. On je kazao da će ona i Staša sve popola da dele. Mama ne dâ da se sve ostavi muškom detetu. Oba deteta su podjednako mila, pa neka i dele. Kako će Nino biti srećan! I Dušicu će ona udati. Daće joj miraz. Zato joj je i napomenula kad joj je ona kazala za geometra: — Nemojte da žurite sa udajom, treba da pričekate dok Nino ne postane slavan, vi ste mladi.

Otišla je opet da vidi plac.

Vraćala se s Dedinja pešice. Posmatrala je vile i lepu okolinu Beograda. Ako se zamori, uhvatiće autobus. Spuštala se lepim Topčiderskim putom, udubljena u razmišljanje. Najedared zacijuka auto i stade. Ona se trže. U autu je sedeo njen bivši verenik Vlada.

Izašao je brzo.

— O, ti, Miomira! Otkuda ovde da te vidim?

— Došla sam poslom, pa sam prošetala do Dedinja i vraćam se pešice.

— A ti tako, pobegla kad sam došao! Niti kakvo objašnjenje, ni pismo. Zašto si sve to uradila?

— Ovo nije mesto za objašnjenje i ne mogu da govorim.

— Onda uđi u auto, pa da razgovaramo.

— Neću... Žurim kući.

— Da ne žuriš, slučajno, na sastanak?

— Nemam ja ni s kim sastanak.

— Zbilja? A avijatičar s kojim se dopisuješ i vodiš ljubav?

— Ko to kaže da vodim ljubav? To nije istina. To ti izmišljaš. Pisao mi je dva-tri puta i to je sve.

— I prosio te. Jesi li rešila da se udaš za njega?

— Neću se ja udavati.

— Dobro, reci mi iskreno: kakvi su stvarno bili razlozi da raskineš veridbu sa mnom?

— Posle skandala koji si napravio u banci, neću nikakvo objašnjenje s tobom. Zbogom!

— A, sada te neću tako lako pustiti.

— Šta misliš da uradiš?

— Ja sam suviše vaspitan da bih te vređao, ali mi je jasno kakav je razlog. U onoga lepotana si se zaljubila?

— Ti nemaš pravo da me ispituješ. Moja osećanja pripadaju meni i nikome se ne ispovedam. On poblede. Čudna vatra blesnu u njegovim očima.

— Lepo... To i ne tražim. Ali možeš sesti u auto i odvešću te do grada. Toliko mi možeš ukazati pažnje.

— Hvala, ja sam pošla pešice. Volim da šetam.

— Šta ćeš sama po drumu? Vidiš onu grupu mladića. Kao da su pijani. Ti ne znaš šta se sve događa u Beogradu. Ovde su pre neki dan napali jednu devojku, usred dana, i obeščastili je — lagao joj je.