Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Opet temperatura

Jednog dana Miomira dobi vatru, to se ponovi i drugog dana: obrazi joj se zažariše, oseti malaksalost. Mati se uplaši i pozva lekara. On je pregleda i preporuči im da ne idu na more već u Sloveniju. — Šuma, čist vazduh, jaka hrana — preporučivao je.

Miomira to ne shvati ozbiljno, ali mati se zabrinu. To je navukla zato što se ne čuva. Ide bez mantila, hoće liniju, sama je bila u Parizu i nije vodila računa o zdravlju. Preležala je grip, a slabo se hranila. Majka treba da je stalno uz dete. Sad će ona nju da kljuka. Već se popravila, samo da nije te vatre! Otkuda da se pojavi?

Za petnaest dana idu u Sloveniju, ali čekaju da im dođe Dušica. Miomira je pozvala u goste, dok su u vili. Pisala joj je: »Videla sam vašeg Nina u Milanu, ali neću da vam pišem o njemu, hoću da dođete, pa da vam sve ispričam.« Htela je da je natera da dođe, jer to je njegova sestrica, on je voli, a ona voli Nina i htela bi da je svi njegovi zavole kao Nino.

Miomira i Staša su dočekali Dušicu na stanici. Videli su njeno lepo, rumeno lice na prozoru vagona: skočila je sva razdragana, govoreći kroz zagrljaj i poljupce:

— Toliko sam srećna što sam došla! Nisam mogla da sačekam ovaj dan. Što ste lepi, Miomira!

— A šta mi da kažemo za vas?! — đavolasto dodade Staša.

— Bože, kako je Staša porastao! Verujte, sada ste veći.

— To svi kažu — šepurio se Staša, očekujući da se Dušica i s njim poljubi.

Ali ona mu samo steže ruku i oboje ih uhvati ispod ruke dok su izlazili iz stanice. Priđoše luksuznom autu i ona uzbuđeno pogleda sjajna kola.

— Izvolite, Dušice! — nudila je Miomira da sedne s desne strane, a ona sede kraj nje.

— Kako je ovde divno! — govorila je uzbuđena devojčica. — Kad ste me pozvali, kazala sam: moram da idem! I da vam se izvinim, što nisam smela da pišem gde je Nino. Jaoj, što me je to najedilo. A on me zakleo: »Dao bog da ti umrem, ako kažeš da sam u Italiji. Možda ništa neće biti od mene, pa da mi se smeje gospođica Miomira.« Jelte, a kako Nino peva sada? Hoće li biti veliki pevač?

— U to nemojte sumnjati. Božanstveno peva! Ja sam bila zadivljena.

— Zbilja? Kad vi to kažete, moram da verujem. Jedva sam čekala da vas vidim i to čujem.

— A niste želeli nas da vidite — dirnu je Staša.

— Kako da nisam! Toliko sam vas oboje zavolela. — Uhvatila je Miomiru pod ruku i čvrsto je držala. Da li će to biti njena snajka? Koliko bi se tome radovala. — Vaša je varoš lepša od naše. Kako ima lepih kuća. A gde je banka vašeg oca?

— Eno je.

— Divna zgrada. — Auto je pojurio kroz ulice i izašao na drum. Dušica je uživala i sve ju je radovalo. Približili su se vili. Ona je bila očarana. Gospođa Novaković ju je srdačno dočekala i poljubila.

— Moja deca su mi se toliko hvalila kako ste ih vi i vaša mama dočekali, da sam vas i ja zavolela.

Za Dušicu je sve bilo novo, divno, a najlepša joj je Miomira! Ona je povela u svoje sobe. Dušica je zastajkivala kraj svake stvarčice, pa iskreno priznade:

— Jaoj, da sam znala da je ovako lepo kod vas, mene bi živ stid pojeo kad ste vi došli u našu kućicu. Kako je kod nas skromno i sirotinjski.

— A Miomira se baš hvalila kako je lepo — tešila je gospođa Novaković.

— Mama, to je poezija, i njihova kuća, i oni makovi, i bašta...

— Zbilja, moja gradina je kao šuma! Boranija mi se digla uvis čitava dva metra, pa kukuruzi, makovi... Svega imam.