Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Tajanstveni razgovor srca

Svi su polegli, a Miomira je još bila na terasi. U mekoj i tihoj prolećnoj noći sređivala je osećanja. To je bila topla, strasna melodija, koja se provlačila kroz njene nerve, a kao moto, jasno, snažno, vatreno, izbijala je njena odluka. Da li je to ona odmah odlučila, čim je videla ovog visokog ozbiljnog mladića, u čijoj se svakoj reći osećala lepota karaktera...

Glava joj klonu na sto, zaklopila je oči kao violinista koji svira zatvorenih očiju, da bi se uživeo u sebe i iz samog sebe izvlačio melodije. A noć je bila mirisna, tiha; pokatkad bi samo povetarac zalelujao lišće i razneo bi se tajanstveni šušanj kao pijanisimo pevača. U njoj je sve pevalo. Osećala je strujanje krvi čak u vrhovima prstiju. Pritisnula je ruke na svoja ramena kao da bi htela da oseti stisak njegove ruke, zaštitnički i častan... Kako joj je bilo divno na njegovim grudima.

– „Ja mazim moju mamu!" – šaputala je njegove reči i činilo joj se kao da je rekao: „Ja bih vas mazio."

U toj poetičnoj noći osetila je šta je prava ljubav.

„Ja ga volim", priznade samoj sebi i bi joj slatko što više ne mora da krije od sebe. Odjednom joj blesnu odluka: „Raskinuću veridbu i udati se za njega. Otići ćemo posle u Pariz... ili Italiju... On da uči pevanje, a ja da nastavim klavir."

Odluka je bila toliko snažna, da je podiže sa stolice kao talas, i ona se naže preko ograde da vidi ima li svetlosti u njihovoj sobi. Ali svuda je bio mrak. Smešila se, kao da je videla njegovu crnu kosu na jastuku i duge trepavice na zaspalom licu. Prošaputa: – Ninoslave, ja vas volim...

Pas projuri kroz dvorište i voz pisnu u daljini. Trebalo je da legne, ali joj se nije spavalo. On je bio tu, sasvim blizu i kao da je osećala njegov dah na svom licu. To je bila ljubav: upoznati, zavoleti, udati se. Devojke bi bile srećnije kad bi proživele u istoj kući mesec-dva pokraj svog mladića. Tek u domaćem životu se upoznaje karakter. Analizirala ga je od prvog dana. Koliko je različitih predstava dobila. Poznavala ga je i kad diskutuje, i kad je veseo, ozbiljan, kad jede i kad šeta. Znala je kad se budi, kako radi gimnastiku, kad piše, šta čita. Upoznala je njegovu porodicu, nežnost brata i sina. Ninoslav je živeo u teškim prilikama i izgrađivao čestiti karakter. A uz to imao je i divan glas! Zadrhtala je. „Zašto je večeras ovako toplo pevao? Je li to njoj pevao?" Glava joj je pala na ruke; zavukla je prste u svoju kovrdžavu kosu. „A možda je večeras srećan, jer se poljubio s gospođicom Slavkom?" U njenim mislima nasta disharmonija kao u orkestru kad bi zabrujali pogrešni tonovi...

„Da li je to mogućno?", upita sebe i kao da pita uspavanu noć... A laki šušanj lišća donese joj šapat i miris...

„Ne, on je bio u bioskopu." Ali joj nikad i ničim nije pokazao da mu se sviđa... Zašto krije? Treba ga podstaći, izazvati. Da li bi ga to iznenadilo? Možda bi se još više uvukao u sebe? On je siromah, a ona bogata devojka. Možda joj neće verovati. On ne zna šta se odigrava u njoj i da je ohladnela prema vereniku. A pročitao je onu pesmu u selu. Zar nije mogao protumačiti da se na njega odnosi? Otada kao da je još više uvučen u sebe. Ozbiljan i nedokučiv. A tako je večeras toplo pevao o ljubavi! Kako bi bilo divno: on operski pevač, a ona pijanistkinja. Kakva harmonija dvaju bića! Umetnost bi ih spojila. Umetničke duše se najbolje razumevaju. On je umetnik i po duši i po liku. Oči su joj se sklapale i na ramenima je osećala njegovu toplu ruku.

Ležala je u postelji, a misli su joj se nizale: „Njega bi voleli svi: i Staša, i mama, i tata. Već su se navikli na njega." Ali moram biti oprezna. Mladići ove vrste su nepoverljivi. I on je gord. Siromaštvo daje ljudima više dostojanstva nego bogatstvo. Njen verenik je ohol i uobražen. Raskinuće s njim. Ta misao ju je mučila. Ne boli je, nego joj je neprijatno. Kako će on to primiti, kako da izvede i kaže mu? Odlagaće venčanje, to je najbolje. A Ninoslav neka se zaposli u banci. Ali ako ode u grad da stanuje, pa ga salete devojke? Gina i Vida već trče za njim. Pa Slavka... Žene uvek imaju mnogo konkurentkinja. Ne, ona će da mu kaže kako ga voli. Zašto da mu ne kaže? Ona će ga zaprositi. Siromašni mladić se ne usuđuje da zaprosi bogatu devojku. Onda ona ima pravo da zaprosi njega. A ako ispadne smešna!? Eto, kakav je njen život! Pa i ona nije srećna. Ne može da dozna da li je voli, a ne sme da mu kaže. „Iščekivanje je, ipak, slatko", šaputala je u sebi i osećala kako se gubi i oči joj se sklapaju. I opet se trzala i šaputala njegovo ime. Učinilo joj se da je sasvim blizu, u njenoj sobi, na njenim grudima, na njenim usnama...