Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Krv

Vratila se kući i spremala se za letovanje. Otputovali su u Sloveniju. Brat lekar preporučio joj je da bude u šumi, na čistom vazduhu, da se ne kreće mnogo, da dobro jede i što više da se odmara. Mesec i po dana ostali su u Sloveniji. Dani su joj prolazili u iščekivanju Ninovih pisama, slatkih njegovih pisama. To je bila njena pesma, muzika i sunčeva svetlost...

Muškarci su obilazili oko nje. Čuli su da je bogata, a uz to je bila i lepa devojka. Ali ona nije gledala nikog. Imala je svog Nina i niko više za nju nije postojao.

Vratili su se kući. Meseci su prolazili. Sunčani dani su iščezli. Jesenja kiša je sipila. Novembar je bio siv i hladan, nebo teško, nisko, a sunce nikad da se pojavi.

Miomira se nije osećala dobro. Malaksala je, izgubila apetit, umarala se. Ali se hrabrila! Došla joj je Slavka i javila novost: verila se sa kapetanom. Blistala je od radosti.

Gina je bila tužna. Nešto su se proredila Boškova pisma. Ali obećao je da će čim stekne staž, tražiti za lekara u njihovom mestu. Oni su mu obećali da će moliti gospodina Novakovića da se zauzme za njega. On ima poznanstava u Beogradu i učiniće joj to. A ona sve to radi preko Miomire. Samo da Boško dođe u njihovu varoš, lakše će joj biti. Ovako, plaši se Beograda. Pun je devojaka, može je zaboraviti.

Anđica je prešla u Beograd u dom učenica. Staša nije ožalošćen, postao je mangupčić, vara devojčice. Sedmoškolac! To je već muškarac! Vrlo je lep. Porastao je i razvio se. Devojčice, osobito iz petog razreda, luduju za njim. 

Njegova pubertetska kriza je prošla. Smeje se sam sebi na pojedine mladalačke ludosti.

Za Božić se spremaju u Italiju. Staša nema mira. Prvi put ide u stranu zemlju. Samo da dođe taj dan. Nestrpljiv je i Ninoslav. Pisma su mu bolna od čežnje. Da li će doći taj dan da vidi svoju malu, slatku Miomiru?!

Ali jedno jutro...

Miomira se nekoliko dana osećala rđavo. Nije govorila mami, ali je tištalo nešto u plućima, ruke su joj bile vruće i ništa joj se nije jelo. Juče se istresala cela kuća. Trčkarala je i ona, brisala prašinu, pomerala s devojkom stvari. Ona voli promene u sobi. Svaki čas menja raspored stvari. Uveče je osetila groznicu, ali je bila raspoložena što je u kući sve čisto. Napisala je Ninu pismo, pa će ga sutra poslati. Soba je bila topla. Legla je.

U zoru se trgla. Nešto ju je gušilo. Osetila je da su joj usta puna. Šta je to? Nešto toplo! Skočila je, upalila svetio.

— Krv! — vrisnula je. Dočepala je ubrus, prinela ga usnama, nagla se nad umivaonik, počela da kašlje i ispljuvava krv... Sva bleda, preplašena, krvavih usana, pojurila je mami u sobu.

— Mama! Mama!

— Šta je? — viknu bunovno mati.

— Hodi ovamo!

Mama dotrča i vrisnu:

— Šta je to, Miomira? Krv! Otkuda krv?

Isprekidana glasa, bleda, govorila je: — Mama... Ja sam propljuvala krv...

— Teško meni! — zakuka majka. — Otkuda krv? Ne boj se, sine — osvesti se mati, videći je bledu. Miomira udari u plač.

— Ništa! Ništa! Doneću slane vode. Lezi samo! Nemoj da kašlješ... Ne boj se! — tešila je mati, a kolena su joj klecala, sva se tresla, ruke su joj drhtale. Otrčala je u kuhinju i donela slanu vodu. Ustao je i otac, preplašen, zgranut... Krv! Kako je to strašno! Krv iz nežnih pluća!... Otkuda to zlo u njihovoj porodici? Pozvali su lekara. On je došao. Nasmešen, umirivao ih je... Dao joj je lek... Miomira je ležala u postelji. Nije se digla ni sutradan, ali se smirila... Možda to nije strašno. Ali zla slutnja je mučila. Nestala je radost. Otac je sazvao konzilijum. Odmah su naredili da je pošalju u sanatorijum.

Od puta u Italiju nema ništa. Šta da napiše Ninu? Kako da mu objasni? Šta će misliti kad čuje da je u sanatorijumu? Da li će je voleti? Plakala je i pisala pismo. Ali rečenice su joj bile vesele. On neće videti njene suze. Ali jedna kanu na pismo, rasplinu se i rasplinuše se i slova. Pisala je kako je nesrećna što ne može doći, jer mora u sanatorijum. Zbog posledica gripa. A ona želi da ozdravi, čuvaće se, ležaće i misliti samo na njega.

»Hoćeš li me voleti i kad sam u sanatorijumu?« — upitala ga je nežno, sa strepnjom, rasplakane duše.

Tek sada je osetila šta znači zdravlje. Dotle nije ni mislila o tome. Smejala se kad bi je mama opominjala: »Obuci se toplije! Ponesi mantil! Hladno je napolju! Zar u toj haljini da ideš?« Vesela, zdrava, krepka, ona je mislila da ima čelično zdravlje. Ovoga puta, plašila se. Uplašila se za sebe zbog svoje ljubavi. Živeti i voleti, to je najveća sreća! Biti voljena, kao što je ona, imati Nina, ići zajedno u susret njegovoj slavnoj budućnosti! Pa zar sve to da izgubi? Ne, ona će se boriti protiv bolesti. Biće poslušan bolesnik. Sve što narede, poslušaće. Samo da povrati zdravlje. Jer po maminom licu je videla da je njena bolest ozbiljna, da se više ne sme šaliti. Mati se još i smeši kad je s njom. Ali s mužem je sva smrvljena od bola.

— Jaoj, Aleksa, šta će biti s Miomirom? Teško nama! Zašto si radio, zašto si se obogatio, ako ona izgubi zdravlje? Ja ću poludeti, ne mogu ovo da preživim! Bože, uzmi me, da ne dočekam još veću nesreću. Nisu mi još rane ni zalečene, a ona pade u postelju.

— Lekar kaže, jedna žilica je prsla. Zašto je ona vukla stvari? Gde je bio Milan?

— Ti znaš nju! Pedantna! Njene sobe ne sme niko da pipne. Bože, smiluj se na nas. Niti sam koga uvredila, niti ružnu reč kazala, svakog siromaha sam pomagala, pa zašto da me bog kažnjava?

Plakala je jadna majka, kao što plaču hiljade matera. Bolest može biti opasna. Ne sme ni da joj izgovori ime. To je zlo koje je posejano po celom svetu. Ali ne da nju majka. Spašće ona svoje dete. Spremala ju je za sanatorijum. Teško joj je bilo, materinsko srce je krvarilo. Kako da se rastane s milim detetom, ali mora se. Tamo su lekari, drugi vazduh, lečenje, bolničarke. Slovenija je lepa, zdrava i daće bog i njena će se Miomira vratiti zdrava.

Otputovala je s njom, ostala u sanatorijumu desetak dana, a vratila se ojađene duše, videći lepotu i mladost koju nagriza bolest i nad kojom lebdi smrt.