Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Jedna teška noć

Bilo je vedro i zvezdano.

Prozor je bio otvoren i čulo se zrikanje popaca i udaljeni pev jednog petla. Nešto kao da škripnu i Ninoslav se trže i otvori oči.

Taman da progovori i da upita Stašu što je ustao, ali se uzdrža da vidi šta će da radi. On je stajao kraj postelje. Osetio je da se Ninoslav trgnuo te zastade. Mladi čovek se umiri u postelji, kao da spava, ali ga je posmatrao kroz poluotvorene oči i nije gubio iz vida nijedan njegov pokret. On učini jedan korak. Bio je bos i oprezno se prikradao vratima. Nešto je držao u ruci. Dođe lagano do vrata, otvori ih i izađe. Ninoslav skoči iz postelje i poče lagano da se prikrada za njim. Staša uđe u kupatilo. Nekoliko je sekundi bila tišina. Ninoslav je predosećao nešto strašno. Gurnu vrata, otvori ih i munjevitim pokretom ščepa ga za ruku i odvoji od njegove slepoočnice nešto hladno. Bio je to revolver. Mladi čovek, sav sleđen, prigušeno je šapnuo:

– Staša, jesi li poludeo? Zar to da učiniš?

– Pustite me! Šta se vas tiče...? Ja ne volim život!

Gnevan i uplašen mladi čovek mu grčevito steže šaku, a drugom mu istrže revolver. Uhvati ga potom ispod mišica i povuče u sobu i on se sruši na postelju. Upalivši svetlo povadi metke iz revolvera. Bio je bled i strahovito uzrujan.

– Zašto, Staša, da se ubiješ?

– Ne znam, ne volim život! – zajeca dečko. 

– Strašno! – uzdahnu Ninoslav. – Dobro, ne voliš život, a zar nisi pomislio na svoje roditelje? Da nisam na snu lak, ti bi sada bio mrtav. Staša, zaboga, pa šta to radiš? Ti si srećan dečko!

– Nisam ja srećan.

– Mladi čovek sede na njegovu postelju i pomilova ga po glavi kao stariji brat.

– Razumem te, Staša, ali i ti sebe treba da razumeš. To tako dođe. Ti si u doba puberteta i to su krize tvoga organizma, ali treba da budeš snažan i da pogledaš malo u svoju budućnost.

– A jeste li vi znali za ove krize?

– Možda sam znao, ali ih nisam doživljavao kao ti i nisam nikad pomislio da treba da dižem oružje na sebe. Dobro, reci mi šta te najviše muči? Zamisli da sam ja tvoj stariji, iskusniji drug, pa mi se poveri! Ja bih se trudio da ti pomognem. Mislim da ti nisam bio dosadan, nisam te gnjavio lekcijama, i sam si to rekao, razumeo sam te, ali hteo bih da mi se ti sam poveriš. Zar nisi pomislio u kakvom bi se položaju i ja našao da si se maločas ubio. Eto, ja sad neću imati mira, misliću da ti svake noći misliš na samoubistvo. Dragi Staša, pa život je tako lep! Znaš koliko sam ja gladovao, pa nisam pesimista. De, reci nešto, Staša! Zašto plačeš? Bolje ti da plačeš nego tvoji da jauču... Kako je samo dobra tvoja mama!

– Niko me ne razume.

– Zar ni ja, Staša?

– Vi ste strpljivi i dobri, hvala vam. Žao mi je ako sam vas uznemirio.

– Nije meni stalo do moga spokojstva, nego do tvoga života i radosti. Hteo bih da si veseo, kao što pristaje tvojim godinama. Veseo, nestašan! Nešto da mi priznaš: jesi li imao kadgod ženu? Da li te to muči?

– Nisam, a ja imam drugove koji već imaju svoje ljubavnice... i znaju žene...

– E, pa ja ti moram naći ženu! – nasmejao se Ninoslav.

– Kako da mi nađete? – podiže dečko uplakano lice.

– Jednu devojku, pa da se zaljubiš u nju, da šetaš kraj njene kuće, da joj praviš serenade. To je za tvoju mladost...

– Ne mislim ja na to. Jeste li vi u mojim godinama poznavali žene?

– U tvojim, nisam! Prvi put kao maturant. Dakle, još dve godine čekaćeš i ti. A dotle ćeš misliti na samoubistvo. Posle će devojke da misle na samoubistvo zbog tebe.