Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Danas je prestao biti nezaposleni intelektualac

Predveće Ninoslav nije hteo da se vraća kući. Bolje neka Staša bude sam s društvom. Hteo je da devojčice Staši posvete pažnju jer je kao zreo mladić video kako ga te male zavodljivo i izazivački gledaju... Njemu nije bilo stalo do flerta s devojčicama, a najmanje je želeo da Staša to spazi i da se ožalosti. Ostavio ga je, zadirkujući ga kako su one sve zaljubljene u njega, što je Staša odbijao, ali je opazio koliko je srećan što su drugovi javili da će doći s drugaricama.

U šest i deset izašao je iz banke... Pomislio je da ode do Slavke, da joj kaže da je stupio u banku. Ona je njegova drugarica i znao je da će se iskreno obradovati. Prvi put je bio srećan otkako je svršio fakultet. Kako je žalosno, pa čak i ponižavajuće, biti nezaposleni intelektualac. Niko te ne ceni, iako si toliko učio. Kao da nemaš vrednosti, pa nisi mogao biti postavljen. Dođeš u društvo i ne znaš kako da se predstaviš. Devojke razgovaraju s tobom, dopadaš im se, lep si, otmen, zainteresuju se šta si i kad čuju: nezaposleni intelektualac – odjednom vidiš kako više nemaju interesovanja za tebe kao u početku... Jer šta bi i mogle očekivati od mladića koji nema nikakvog zvanja niti plate?!

Danas je sve to prestalo, stekao je samopouzdanje i pošao je da to kaže Slavki jer ona, kao devojka s fakultetom, razume šta znači čekati postavljenje. Išao je širokim mirnim ulicama, oivičenim lepim, novim i starinskim kućama i baštama, u kojima se video čitav porodični život. U jednoj bašti bilo je čitavo poselo i jedna mlada devojka držala je poslužavnik sa slatkim. Čuo je užurbane korake, istrčale su da ga vide i jedna glasno reče:

„To je onaj što je pevao na zabavi... Divno peva." Ninoslav se nasmešio i sve mu je bilo prijatno u ovo lepo, toplo, još svetlo predvečerje, a njegovo duševno raspoloženje ulepšavalo je sve ulice i svet.

Ugledao je Slavkinu kuću. Došao je do kapije i kročio dva-tri koraka. Jedan auto je jurio, on se instinktivno okrete, trže, zastade i nasmeši se, podiže ruku šeširu, uzbuđen, blistavih očiju...

U autu je sedela Miomira... On spazi kako mu ona klimnu glavom i brzo se uvuče u ugao kola. Okrenuo se da vidi da li će se osvrnuti, ali se mala Miomira ne pojavi.

Njemu bi krivo što ga je videla da ulazi u Slavkinu kuću. Priseti se kako je na nju uticalo Slavkino pismo, a ništa nije bilo među njima. Ali oseti i potajnu radost. Jedva je čekao da vidi kako će ona ovo da primi.

Auto zavi u drugu ulicu, a mala Miomira, sleđena u uglu, osećala se kao da je neko udario teškom rukom posred grudi.

Prišao je nasmejan Slavkinim vratima i zakucao.

Ona se iznenadi, ali ga i prekori:

– O, hvala bogu, da i ti dođeš...! Znaš da sam mislila da telefonom pitam šta je s tobom.

– Bio sam u zavičaju kod mojih.

– Znam... Dobila sam tvoje pismo. A jesi li ti dobio moje?

– Jesam... Danas sam došao da ti se pohvalim: postao sam bankarski činovnik.

– Šta kažeš? Kad si stupio na dužnost?

– Danas.

– Pa čestitam! – obradova se ona iskreno. – Veruj mi, ja se radujem za svakog kolegu i koleginicu kad čujem da su dobili službu. Ispalo ti je postavl-jenje kao zgoditak na lutriji.

– Tako nešto. I meni ispade lepo mesto. Gospodska služba...!

– Čula sam ja još jutros da si ti u banci.

– A što se praviš da ne znaš?

– Htela sam da mi ti saopštiš.

– Od koga si čula?