Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

U Parizu

Ustala je kasno, tek oko devet sati, jer joj nije bilo dobro. Dva-tri dana je tresla groznica i bolela je glava, ali nije htela da legne u postelju. Jutros je spazila sunce, svetlo aprilsko, koje je prosulo zlatni mlaz po njenoj sobi. Čula je tihi razgovor madam Marsele, njene gazdarice i njene ćerke Anrijete. I ona je bila na konzervatorijumu i zajedno su išle na časove. Sunčev zrak zaigra na izbledelom tapetu. Uzdahnula je. Setila se svojih divnih soba u vili. S proleća je obuzela nostalgija. U Parizu je volela muzeje, parkove, Bolonjsku šumu, operu, ali nije mogla da zaboravi svoje ruže i svoj borik... Ovih dana se podsećala na Ninoslava. Prošle godine u ovo doba, došao je njihovoj kući. Sećala se prvog susreta, svih razgovora, šetnji. Sećala se i tugovala. Ni do danas nije imala glasa od njega.

Klavir zabruja u salonu. Svirala je gospođica Anrijeta. Miomira zaklopi oči. Htela je da odagna sećanje na Nina, ali ovaj sunčani zrak je mučio i rastužio. Setila se da posle podne treba da se nađe sa Stankovićem. Taj ne misli da ode iz Pariza. Sigurno ga je tata poslao u Pariz ne bi li se verio s njom. Sve je uzalud. Ako bi morala da se veri, pre bi se verila s avijatičarem Aleksandrom. Već nekoliko dana Stanković je svuda prati. Postao joj je dosadan. Bio bi joj prijatan da je samo zemljak koga ona vodi po Parizu. Ali taj zemljak hoće da čuje njenu potvrdnu reč. Nije mu dovoljno što mu ona uporno govori:

„Ja neću da se udajem." Da može pobegla bi danas od njega. Otići će pravo u Luksemburški park, pa posle do gospa Zore, slikareve žene. Srpski kružok koji se sakupljao kod gospođe Zore i njenog muža bio joj je najsimpatičniji.

Bile su to nastavnice koje su se usavršavale u francuskom, slikari, jedan doktor, pijanistkinja! Gospa Zora, vesela Šumadinka, razgovorna, šaljiva, sve je dočekivala sestrinskom nežnošću. Kad je trebalo zadovoljiti želju pariskom kuhinjom izgladnelog stomaka i najesti se nekog srbijanskog specijaliteta, trčalo se u sobičak gospođe Zore, u jednoj starinskoj kući, ćorsokaku – na Bulevaru Sen Mišel... U malom ćorsokaku bilo je uvek dece i larme.

„Da, danas mogu otići do gospođe Zore..." Klavir je i dalje brujao, jer je Anrijeta bila dobra pijanistkinja. Ta simpatična francuska devojka bila je vrlo mila Miomiri.

Ustala je i oblačila se. Anrijeta se divila njenim toaletama, jer ona i majka su bile siromašnije i imale skromnije prihode. Sunce se sakri za oblak i Miomira se uplaši da ne padne kiša. Mamino pismo bilo je na stolu. Uzela ga je i ponovo čitala. Kroz pismo je provejavala tuga za Miomirom.

Lepo je pisala o Staši: da je dobar i da dobro uči. Pitala je kad će da se vrati. Izašla je na ulicu, a sunce opet zablista i obasja sive pariske zgrade. Svet se žurio kao da negde trči. Volela je Monparnas. Tu je skoro sve bio umetnički svet. Tu su se stekli stranci iz svih zemalja. Dve ogromne kafane, Kupola i Dom, prikupljale su ceo svet iz inostranstva. Doći u Pariz, a ne videti Monparnas i Monmartr, značilo bi ne videti ono što je specijalno parisko i francusko.

Žurila je ulicama. Već se navikla na ovdašnji tempo života. Jutros će posedeti u Luksemburškom parku. Najviše je volela da uživa u dečjoj igri kraj velikog bazena. Prolećno sunce izmamilo je majke i decu. Francuska deca, kovrdžave kosice, bila su nešto najslađe što se moglo zamisliti. Takvu decu, kratkih suknjica i lepih nožica, viđala je na slikama u dečjim listovima. Puštali su ćamce i uživali kako plove. A mame su radile ručni rad. Ponela je knjigu i čitala, a sunce ju je blago milovalo. Bilo je prošlo dvanaest. Gospođa Zora je pozvala na ručak. Stigla je do njihove kuće. Gospodina Žana srela je na ste- penicama. To je bio sin njihove kućevlasnice, činovnik u nekom birou, koji se zainteresovao za Miomiru. Duboko joj se poklonio i nasmešio.

Imala je i ovde obožavalaca. Njena egzotična južnjačka lepota uzbuđivala je sve na konzervatorijumu. Najsmešnije joj je bilo obožavanje jednog Kineza. Videla ga je na konzervatorijumu i on ju je uvek posmatrao s pobožnošću. Nije bio ružan. Nos mu je bio pravilan, a kosa kao ugljen.