Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Prosioci

Bio je mesec oktobar kad su se Novakovići preselili u varoš. Staša je uredno posećivao gimnaziju, a Miomira je preuzela da mu pokazuje sve što mu je nejasno. Gospođica Slavka ga je hvalila da je vrlo dobar i učtiv u školi. To je bio uticaj male Anđe. To malo, energično devojče, neprestano mu je držalo pridike. Energična, odličan đak, lepa i vesela devojčica, ona je imala ogroman upliv na Stašu. Miomira je to shvatila i sklopila je iskreno prijateljstvo sa Slavkom. Gospođica Slavka je postala njena najbolja prijateljica. Ona joj je odgovarala duhovno, a spajalo ih je i osećanje prema Ninoslavu. Ljubomorne jedna na drugu, one su se pokajale, videći da ga nijedna nije dobila. Potajna tuga ih je približavala i međusobno opravdavala. Slavka, obrazovana, načitana, vesela i iskrena devojka, koja nije znala za palanačko rekla-kazala, odgovarala je Miomiri, kojoj je bila potrebna takva prijateljica. U svemu su bile iskrene jedna prema drugoj, samo nisu priznavale da su obe volele Ninoslava. Slavka ga nije mogla razumeti, a Miomira je bila razočarana i ljuta na njega.

Jednog dana direktor reče:

– Eto, što je otišao? Baš bi mi dobrodošlo da je sada u banci. U njega sam imao puno poverenje.

Miomira zadrhta. Da li da mu napiše: Dođite, potrebni ste tati u banci! Ali nije htela. Opet da ga ona zove. A ona, kao i svaka mlada devojka, želela je da on trči za njom.

Dani su joj prolazili u tuzi, sviranju, vezu, čitanju, vožnji s gospođicom Slavkom, Anđicom i Stašom. Život im je bio u kući bez potresa, jer je Staša postao uravnotežen dečko. Miomira se trudila da mu priredi zabave u kući. Muzicirali su, dolazili su mu drugovi i drugarice na posela, pevali su, davali pozorišne predstave. Bilo je veselo s njima, njena mama je bila sva srećna, a niko nije ni slutio koliko ona sama tuguje za Ninoslavom. Sećanje na njega urezalo joj se kao ožiljci u srce koji večito tište. To je bila njena prava ljubav.

A prosioci navalili. Stanković se uveliko nadao. Gledao je da se umili direktoru i da preko oca zadobije kćer. Donekle je i uspeo. Direktor jednog dana reče Miomiri:

– Šta bi falilo da se udaš za Stankovića? Dobar je mladić u svakom pogledu...

Miomira se osmehivala:

– Neću da se udajem. Jednom sam se opekla i više neću...

A nadao se i Petrović, činovnik banke. Elegantan mladić, bečki đak, iz dobre porodice, bogat. Kupio je i auto i pozivao Miomiru da prave izlete, ali ona je odbijala.

Zatim jedan doktor, vrlo spreman doktor. Svi mladi ljudi u varoši, s lepim položajem i diplomama, oblizivali su se na bogatstvo direktora banke. Jednog dana Miomira dobi kartu od avijatičara Dragoslava Mitrovića. Samo pozdrav i prijatno sećanje. Iznenadila se. Ali od Ninoslava ništa. Osetila je kako je iz dana u dan obuzima sve veća melanholija. Mama je to opazila i uplašila se. Bojala se da ne oboli. Terala je da ide na zabave, u bioskop, ali sem izleta, Miomira ništa nije volela. Žalila se Slavki:

– Moj život je besciljan. U bogatstvu, a nemam radosti i samo zato što nemam životnog cilja.

– Cilj vam je udaja! – hrabrila je Slavka.

– To je ono što više ne želim. Zavidim vama, Slavka. Idete na dužnost, vraćate se kući, radujete se kad primite platu, mislite šta ćete kupiti. Svaka vas sitnica veseli, a mene ništa. Imam svega mnogo, sita sam, i htela bih da me nešto raduje, da postavim sebi neki zadatak u životu.

Slavka je tešila, pričajući joj sav svoj jed u školi, umor, trčanje od kuće do škole. Saopštavala joj je i sva udvaranja i nasrtanja muškaraca. Ispričala je kako je odbila nastavnika muzike, jer ga nije volela. A jednog dana donela joj je novost da je prosi drugi suplent, teolog.