Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Sve su zaljubljene

Kako ju je mama poljubila na stanici kad je sišla s voza, odmah ju je pažljivo zagledala materinskim brižnim očima koje uočavaju svaku promenu na licu deteta.

- Ti si oslabila, Miomira. Da nisi bila bolesna?

- Nisam, mamice - poče da laže Miomira. - Imala sam mali grip, ništa više. To je od puta. - Okrete se bratu i pogleda ga iznenađeno: - Staša, ti si porastao! Što si se popravio! Pravi mladić... I glas ti je dublji... Govoriš kao pravi mladić.

- Šta ti misliš - šepurio se Staša. - Nisam ja više balavac.

- A gde je tata?

- On je u banci, svratićemo kod njega. Nije mogao da izađe, ima neka posla.

- I ti, mama, lepo izgledaš. - Sve ih je zagledala, umiljata, nežna, puna ljubavi prema svojima i puna srca slatkih uspomena.

- Znaš, mama, da sam jedva čekala da dođem. Jeste li u vili?

- Preselili smo se još u maju. Sve smo okrečili. Da vidiš samo kakve su tvoje sobe!

Auto ih je nosio kroz ulice, a Miomira je zagledala svaku kuću s ljubavlju. Javila se jednoj devojci, pozdraviše je dva mladića, a jedna mamina prijateljica im mahnu rukom. Svi su se poznavali i odmah se pročulo da se Miomira vratila iz Pariza...

Kad su stigli u vilu, trčkarala je svuda, zavirivala u sve sobe.

Moleraj joj se jako svideo. Oduševila su je i kanabeta i njen kauč. Sve je bilo novo, blistavo, zavese oprane, još su mirisale na čistoću, vaze su bile pune cveća, a ruže u bašti su se povile od cvetova. U svakom kutu, na svakom bokoru ruža, kao da je ostao trag Ninoslavljev, njegove siluete u borju, njegova lepa glava na jastuku dok je ležao bolestan, u naslonjači ispod lipa. Sećanje na njega više nije bilo tužno. To nisu bile uspomene koje se udaljavaju, ostaju u prošlosti, iščezavaju i prati ih razdiruća, bolna, misao: Nikad više! Ne, to su uspomene, koje približavaju, iza kojih je on živ, isti, koji će joj doći zauvek.

Staša je prvi poveo reč o njemu:

- Znaš li da gospodin Ninoslav uči pevanje u Milanu?

- Ja sam ga videla.

- Šta kažeš? - uzviknu Staša. - Pa hoće li postati pevač?

- Svetski! - pobedonosno izgovori Miomira... i nastavi da priča mami i tati o njemu, njegovom glasu, pohvalama njegovog profesora i gazdarice. Sve je ispričala, samo je prećutala o njihovoj ljubavi i njenoj budućnosti s njim. Još je bilo rano.

- Hm! Pevač! - nasmeja se otac. - Bolje da je ostao činovnik u banci.

- Kakav činovnik! - protestovao je Staša. - Tata, zar ti ne razumeš kakva je to slava biti pevač?!

- Kakva slava kad jednog dana izgubi glas? Pitaću ga onda šta će da radi!

- A što Šaljapin nije izgubio glas? Imao je preko šezdeset godina kad je pevao. Neka peva dvadeset godina, pa mu je dosta. A pametni pevači umeju sebe da čuvaju. Staša, ja sam baš htela da se uverim kakav je uspeh postigao i on me je vodio njegovom profesoru.

- Boga ti? Pa kako peva? - interesovao se Staša.

Ona mu je ispričala, a Staša je bio sav uzbuđen.

- Sutra ćemo mu napisati pismo. Ja sam kazao da ću da idem u Milano. Tata, hoćeš li me pustiti?

- Svi idemo o Božiću: i ja i ti i mama, i Dušicu ćemo da povedemo.

- Gle! Gle! A hoću li ja da vam dam pare?

- Ti si dobar, tatice, daćeš nam. - Skočila je i poljubila oca. - Mamice, ja se radujem i zbog tebe. I ti treba malo da se razonodiš. Sećaš se kako si ranije s tatom putovala.