Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Prvi psihički dodir

Jednoga dana, dok je Staša bio u svojoj sobi i pisao zadatak, Ninoslav priđe Miomiri i reče joj tiho:

– Gospođice, imao bih s vama nešto važno da razgovaram.

– Važno? – Miomirine očice začuđeno se otvoriše. – Hoćete li odmah da mi kažete?

– Ne. Moramo biti sami, da niko ne čuje. A sad može Staša da naiđe.

– Dobro. Doveče, kad on legne, dođite k meni gore.

– Doći ću...

Uzela je note i rasejano udarala po klaviru. Šta li ovaj mladić ima nasamo s njom da razgovara...? 

„Neću da idem k njoj u sobu. Možemo da razgovaramo u bašti", mislio je Ninoslav. Ceo dan nije mogao da ostane s njom nasamo. Kao kakav stražar stalno je motrio na Stašu. Iako je bio miran, vedar, nije mu verovao. Doba puberteta je neodređeno i razdražljivo. Začas se može dogoditi tragedija. Ko je mogao verovati one večeri da on krije revolver i smišlja smrt. Taj revolver ga je mučio, jer je bio zaključan u njegovom koferu. Čak je i kofer stavio u orman, pa čak je i orman zaključao. Bojao se da ga ne zatraže, pa bi ga morao predati majci, a u tom slučaju morao bi joj ispričati otkuda revolver kod njega. Zato je sve hteo da ispriča gospodici Miomiri i da joj preda revolver.

Posle večere Miomira pozva Stašu i Ninoslava:

– Dođite gore k meni da čujete šta ću svirati na koncertu! 

– Hvala lepo, gospođice – odgovori Ninoslav.

– Ja neću da te slušam. Idem da spavam, živ sam zaspao.

– A što, sine, da ne čuješ – prekori ga mati. – Ja nisam muzikalna, a uživam kad Miomira svira, iako sve ne razumem. Nauči se i ti da slušaš muziku.

– Ne mogu ja da dopustim da me neko gnjavi.

– Ne boj se, neću te gnjaviti! Nije mi stalo do tvoje kritike. Gospodin Ninoslav bolje razume muziku od tebe i ume da je shvati. Tako si čudan i ne razumem te.

– On je dobar dečko, nego tako priča. Voli i on muziku.

– Gitaru volim. Što ti ne učiš gitaru?

– Ostavi se tih gluposti! – obrecnu se sestra. – Ja i ti u svemu se razlikujemo. Na prvom mestu, za mene nisu držali učitelje, već sam sama učila.

– E, pa šta ću kad si ti takva mudrost! Ja sam glup! I znam da me ti mrziš.

– Koješta, Staša! Kako može sestra da mrzi brata?

– Mrzi me! Znam ja!

– Ostavi ga! S njim se ne može objašnjavati. On samo sekira čoveka.

– I ti mene sekiraš!

– Šta te sekiram...?

– Zašto se prepirete kad ste oboje dobri i znam da se volite kao ja i moja sestra! Istina, i mi smo se svađali toliko puta.

– Niste se svađali. Znam ja, pričali ste mi.

– Šta ti znaš? Bio sam ja strog brat kao i gospođica Miomira. Još je ona nežna prema tebi.

– Vi kod nje vidite neku nežnost, a ja ne vidim. Hoće ona na silu da ja slušam njene klasike.

– Ko tebe tera? Ti slušaš što ne mogu da zatvorim prozore pa da se ne čuje. Izvini, molim te! Ne mogu da razumem kako neko može da mrzi klavir!

– On će ga zavoleti, uveravam vas. Videćete kako će pevati šlagere uz klavir.

– Tako šta može!