Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Ranjeno srce

Miomira je sišla s voza. Vesela, laka kao ptica, oslobođena obaveza, vraćala se kući. Sela je u jedan taksi i veselo posmatrala oko sebe. Ako nije smeo da se izjasni, sad ga je ohrabrila. Više nije bila verenica, bila je slobodna, srećna, a on je tu pokraj nje, viđaće se svakog dana, razgovaraće, šetaće, muzicirati. On nju voli. On će biti srećan kad čuje da je slobodna. Sigurno već zna. Skupila se u ugao automobila i sve je u njoj treperilo od radosti što će ga videti.

Sve će se brzo razvijati kao na filmu. Na svadbeni put će u Pariz. Ona poznaje Pariz i vodiće ga svuda. Ići će u operu. Poneće lepu večernju toaletu, a on crno odelo. Oh, kako će biti divno! Svuda će ga voditi. Pravo je uživanje kad zaljubljeni ruku podruku, tesno pripijeni jedno uz drugo, prolaze nepoznatim ulicama, a svet ih gleda. Oni će biti lep par. Kao filmske zvezde. On visok, pravi muškarac, lep, zanosan... A ona mala, crnupasta, velikih očiju, elegantna. Ona voli da bude lepa pokraj njega, da je voli, da je obožava, nosi na rukama, mazi, ljubi. Snaga ju je izdala od slasti i sećanja. Zatvorila je oči. Trže se kad auto stade pred njihovom vilom.

Ustrčala je uz stepenice i zatekla ih u trpezariji. Tata i Staša su čitali novine, a mama plela bluzu...

– Dobro veče! – uzviknula je veselo, a oni su joj odgovorili hladno. Začudila je njihova hladnoća. „Ninoslav je sigurno u sobi", pomislila je prilazeći tati da ga poljubi. 

– Neću da me ljubiš! Ljut sam na tebe...

– Zašto? Je li ti krivo što sam raskinula veridbu?

– Krivo mi je zbog mnogo čega... – Spazila je i mamin hladan pogled i upravila joj pitanje:

– Je li dolazio Vlada? I ti si nešto ljuta?

– Svi smo ljuti na tebe – dodade nabusito Staša. – Imaš da čuješ šta se dogodilo!

– Šta se moglo dogoditi? Zar je taj gospodin imao pravo da se ljuti?

– Dabome da je imao! Ti praviš kojekakve gluposti i šegačiš se s udajom kao da si balavica. Naterala si i mene da idem u Beograd da gledam placeve, a posle se predomišljaš i sve nas izigraš. Ne može to više tako, jesi li čula! Vlada je pošten mladić i u pravu je što je sve ono uradio – ljutito izdeklamova otac.

Miomira preblede, skide besvesno šeširić s glave, pogleda ih sve, spazi ljutito Stašino lice i prošaputa bezbojna glasa:

– O njegovom poštenju ćemo razgovarati: a sad bih htela da znam šta je sve uradio? – Ledena strepnja steže joj srce i bojažljivo zapita:

– Gde je gospodin Ninoslav?

– Pitaš za gospodina Ninoslava! Dobro si se setila. Tata ga je oterao – ironično saopšti Staša.

Šeširić joj ispade iz ruke.

– Šta govoriš koješta? – izbrecnu se mati. – Nije njega Aleksa oterao, otišao je sam...

Miomiri se sve stvari zalelujaše i malaksalo sede na stolicu osećajući kako je noge izdaju i kako joj se ljulja tlo.

– Mama, molim te, ispričaj mi sve...

– Ja ću da ti ispričam – preduhitri mamu Staša, besan. – Vlada je napao gospodina Ninoslava u banci, bila je čitava tuča! Hteo je da ga ubije, svi u varoši to znaju, čak su i gimnazijalke čule, i on nije hteo više da ostane u banci i otišao je.

Videći ukočeno Miomirino lice, mati ublaži Stašine reči:

– Nije on otputovao zbog tog sukoba.

– A kuda je otputovao? – pitala je kao da se probudila iz strašnog sna.

– U Beograd. Ti znaš da on treba da polaže doktorat.