Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Srdačnost i gostoljubivost srbijanske palanke

Voz ga je nosio kroz planinski kraj. Reka je vijugala, i kad bi voz uleteo u tunel izgubila bi se plavkasta zmija što se vijugala ispod visokih brda obraslih četinarima. Pokraj voza, drumom, prolazila su seljačka kola i seljaci s ogromnim jagnjećim šubarama na glavi, kao runo ispod koga su se blistale oči... U vozu, od Beograda, putovao je i jedan trgovac koji je bio iz varoši u koju putuje Ninoslav. Kad mu je spomenuo direktora banke, Aleksu Novakovića, on uzviknu:

– Znam ga! Vrlo dobri smo prijatelji! Njegova banka dobro stoji i vrlo je bogat čovek. Ima ogromno imanje, čitave komplekse šuma, vinograde. Samo ga je teško pogodila smrt njegovog sina. Razmrskao ga je auto. A druga ćerka mu umrla na porođaju tek što se udala. Ima jednog sina, samo ne voli školu. Ima i jednu ćerkicu. Ona je učila muziku u Parizu. Znam da je bila tamo godinu dana, pa se razbolela i vratila se kući. Na imanju su. Imaju vilu kao dvor. Inače, on je vrlo dobar čovek. Hvale ga činovnici. I ja sam imao posla s njegovom bankom. Hoćete li biti činovnik kod njega?

– Ne, ja ću biti učitelj njegovom sinu. Obećao mi je da će me posle primiti u banku.

– Ako je obećao, održaće reč. To je pravi čovek, vredan i preduzimljiv. Vrlo je ugledna ličnost u našoj varoši. Kad je sazidao kuću, pre četiri godine, pozvao me je da je vidim. Biće vam lepo kod njih. Vi ste sigurno siromašni? Jeste li završili fakultet?

– Jesam. I vojsku sam odslužio. Mučio sam se i školovao.

– Onda ćete se nauživati lepote u njihovoj bašti. Imaju i šuma, i vinograda. Samo je nesrećan s decom. Ovaj mu sin ne voli školu. A on mnogo voli decu.

Ninoslava je zanimao razgovor s trgovcem i već je zamišljao taj dvorac u kome će živeti i smešio se u sebi, misleći kako li će se snaći u takvoj gospodskoj kući. Da li je imao pristojno odelo za takvu kuću? Setio se da nema ni finog rublja. Ali on je s prezirom gledao na bogatstvo i nije ga se ticalo kakav će utisak da ostavi svojom spoljašnošću. Trgovac je dalje pričao o svojoj porodici: – Imam dve ćerke. Jedna studira u Beogradu filozofiju, a druga je kod kuće. Nisam dao obe da uče. Ova druga je svršila šest razreda gimnazije, pa neka je kod kuće. Udaću je. Svakoj sam sazidao po kućicu, to im je miraz. Samo se ova mlađa ljuti. „Meni je trebalo", veli, „da sazidaš kuću na dva sprata, kad Dobrilu školuješ." A ja joj velim: „Ćuti, dete, i reci hvala bogu kad mi je tata i ovoliku kuću sazidao!" Neću da im dam miraz u gotovu, nego kuću. Muče se roditelji, skupe miraz, dadu propalici u ruke, on ti sve proćerda, pa posle ćerka opet ocu na vrat, bez muža i bez miraza! Izvolite, gospodine, posetite nas, kad budete slobodni! – srdačno ga je zvao trgovac Tasa Blagojević predstavljajući se. Najzad stigoše u istočnosrbijansku varoš. 

– Hoćete li njihovoj kući ili u banku?

– Idem prvo u banku.

– Onda ćemo istom ulicom. Banka nije daleko od stanice. To je najlepša zgrada u varoši.

– Evo, to je banka.

Ninoslav uđe u banku i priđe poslužitelju.

– Molim vas, prijavite me gospodinu direktoru. Evo moje posetnice!

– Idite gore na sprat, tamo je kancelarija gospodina direktora.

Ustrčao je na sprat preko glatkih stepenica kao od mermera.

– Možete li da me prijavite gospodinu direktoru?

– Sada ne može da vas primi, ima posla – važno je govorio poslužitelj.

– Odnesite mu moju posetnicu.

– Odneću, ali jutros ima sednicu, ne prima nikog – ravnodušno je govorio poslužitelj. Malo zatim vrati se, i sasvim ljubazno i užurbano saopšti mladiću: