Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Da li će njegova mala verenica ozdraviti

Bjanka, crnomanjasta, ljupka Italijanka, pitala je svoga rođaka horistu Bruna:

— Jel' gospodinu Ninu stalno piše ona lepa Jugoslovenka?

— Ništa ti ne vredi, Bjanka, što uzdišeš za njim. On je zaljubljen. A da znaš kako je to lepa devojka!

— Dobro, Bruno, sto puta si mi pričao o njoj. Kao da si zaljubljen u nju!

— ljutito je odgovorila Bjanka, kojoj se Nino mnogo sviđao. Kako je gord i lep! Tako lepog mladića nije videla. Ona je bila učenica muzičke škole, učila je pevanje i klavir, ali se nije nadala sjajnoj karijeri pevačice. Čula je za Nina da će biti prvorazredni veliki pevač. Kakva sreća! Ali zašto je zaljubljen?

Provirila je u njegovu sobu, jer nije bio kod kuće i trgla se. Na stolu je stajala velika fotografija mlade devojke u ramu. Sedela je zamišljena i gledala divnim očima. »To je njegova ljubav«, uzdahnula je Bjanka. »Lepa je«, morala je priznati, i osetila je ljubomoru. Jedno veliko pismo bilo je na stolu. Od koga li je? Sigurno od nje. Kako je srećna devojka koju voli Nino! Okretala je pismo u ruci, pomirisala ga, osećao se fini parfem, ostavila ga na sto i taman htela da izađe kad se na vratima sukobi sa Ninom.

— Oprostite — promucala je sva crvena u licu. Mladi čovek nije umeo ništa da odgovori. Šta ona traži u njegovoj sobi? A ona se izvinjavala:

— Gledala sam sliku ove lepe gospođice. Jesu li kod vas u Jugoslaviji sve devojke ovako lepe?

— Jesu — odgovorio je Nino.

— Je li to vaša verenica?

— Jeste.

Mlada Italijanka izađe iz sobe sva rastužena. Njegova verenica! A Ninoslav je, i sam ne znajući zašto, izgovorio da je verenica. Zar ona nije njegova verenica? Zar bi mogao zamisliti život bez Miomire? Utučen je strašno otkako je ona u sanatorijumu. Sećao se kako je Slavka napomenula jednog dana: »Ona je preležala grip i možda su ostale posledice, zato je na imanju.« A sada je ponovo imala grip. Stavio je njenu sliku na sto i razgovarao s njom. Kako ga toplo gledaju njene čarobne oči, kao da su srećne što je kazao da je njegova verenica. Čini mu se da je videla malu Italijanku i kao da je osetio ljubomoru u njoj. O, nema zašto da bude ljubomorna. On je osetio da ga simpatiše ova mala Bjanka, ali on na nju nije obraćao pažnju. Bila je šiparica kao Anđa i Divna. A on je bio ozbiljan mladić. Njegov život je posvećen umetnosti. Profesor ga je i danas pohvalio i napomenuo mu da će izraditi da u aprilu peva na koncertu. Njegov debi biće u Italiji. S koliko je radosti došao kući da to napiše Miomiri. To će biti njegov veliki uspeh! Pisaće o njemu italijanski listovi, a to će se čuti u Beogradu. On će sve kritike prevesti i poslati svojoj Miomiri.

Čitao je njeno pismo. Uvek ga očekuje kao gimnazijalac. Sav je ushićen: »Ja sam se popravila. Nisam opasan bolesnik. Ti bi se začudio kad bi me video. Počela sam da se plašim za svoju liniju, ali u sanatorijumu nijedna devojka ne sme da misli na liniju. Oni nas kljukaju i mi moramo da jedemo. Ima ovde i radosti i tuge. A ja sam najsrećnija kad dobijem tvoje pismo. Znaju već o tebi u sanatorijumu. Neke se Beograđanke spremaju da ti aplaudiraju u beogradskoj operi. Kažu da će ti poslati i cveće. Ja sam računala koliko ćeš buketa dobiti. Dosad sam izbrojala sedam. Ah, ljubavi moja, kad će doći taj dan? Umreću ako te ne vidim do septembra. A sad je tek februar.«

On se smešio, misleći na iznenađenje koje joj je spremio. Ali joj neće reći. Odmah joj je odgovorio da će u aprilu pevati na koncertu. Htede da doda za iznenađenje, ali se uzdrža. Završiće veliko pismo strasnim rečima:

»Ljubavi moja, tvoje me oči gledaju sa slike. Niko nema tvoje očice. Ti mi šalješ snop sunca, koji mi se uvlači u srce, a ono te strasno voli. Daj mi da poljubim tvoje oči! Daj mi da spustim usne na tvoja ustašca. Patim zbog tebe i sve je tužno oko mene što si tako daleko. Da li ću videti tvoje borje, tvoju sobicu i tebe za klavirom? Da li ću zavlačiti ruke u tvoju kosicu i osećati te na svojim grudima? Malo moje, slatko devojče moje, veruj da sam sav tvoj i samo tvoj.«