Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Neodoljiva gospođa

– Izvinite, gospodine Ninoslave, što sam vas pozvao iz društva mladih devojaka, ali naš kum i kuma su želeli da se upoznaju s vama. Kuma je očarana vašom pesmom.

– Čestitam vam, gospodine! – govorila je lepa dama posle predstavljanja. – Ja sam slušala mnogo pevača, ali vi imate neobičan glas. – Upravila je pritom svoje bademaste zelene oči na mladog čoveka, koji je ravnodušno slušao komplimente.

– Otkada je gospodin kod vas? – pitala je dalje. – Nisam vas nigde videla!

– Mi smo se već srodili s gospodinom Ninoslavom! – šalio se direktor. – Staša je lud od oduševljenja za njim.

– A gde je Staša? – uznemiri se mati.

– Ne brinite, gospođo! Otišao je da isprati sestru gospođice Slavke i njenu drugaricu.

– Sad imate u kući i pevača i pijanistkinju. O, kumica je prava umetnica! Ona svira dušom. Jelte da bi ona bila za film? Samo je divljačna. Ja je zovem divljakušom. Koliko volim da dođe k meni, a nje nikako nema – umiljato je govorila lepa kuma.

– Ja nigde ne idem! – tiho je govorila Miomira. Bila je rasejana i mrzovoljna, obrazi su joj goreli, sva je buktala, a haljina joj je bacala na lice rumeni odsjaj.

– Zbilja, ovde je dosadno! – razmaženo je govorila gospođa Stajić. – Da nemamo radio i auto, ne znam kako bih živela. Dođite, kumice, pa da se izvezemo.

– Hvala!

– I ja sam počela da učim jahanje! A ti se bojiš za mene i okrete se mužu. – Kako kumica jaše?

– Kako? Eto, uganula je nogu skidajući se s konja.

– A, ja neću biti tako neoprezna. Srce moje, nemoj da se plašiš – okrenula se mužu, jednom snažnom plavom, dobrodušnom čoveku, koji bi je mogao podići jednom rukom. – A jeste li vi, gospodine, jahač? – okrete se Ninoslavu.

– Kao kauboj! – pohvali ga Novaković. – Niko ne sme da uzjaše Miomirinu Dijanu, ali jednog dana gospodin Ninoslav je ukrotio.

– Takvog kavaljera vredi imati na jahanju! Idete li na jahanje s gospodinom? – obrati se ona Miomiri.

– Ne! Ja idem sama.

– Ko vas, kumo, uči jahanju?

– Jedan poručnik.

– A ti nisi ljubomoran? – dirnu direktor kuma.

– Trebalo bi da budem ljubomorna! Pogledajte! Eno njegove simpatije!

– Ko je njegova simpatija? – iznenadi se gospođa Novaković.

– Ona mala činovnica! Znam ja! Ali gledam mu kroz prste. Kumice, da povedete gospodina da mi peva. A ja ću vas pratiti na klaviru. Istina, raštimao mi se klavir. Rešavam se da ga prodam, pa da kupim novi! A kako je u vašoj bašti? Ići ćemo, Andre, k njima ovih dana.

– Šta ti mene sve po francuskom Andre, a ja sam Andra!

– Neću tako da te zovem. Zar nije lepše Andre? Ti si uvek suva proza!

– Mi muževi svi smo proza, a žena poezija!

– Jednu cigaretu, da u dimu zaboravim tvoje uvrede – govorila je mazno.

Sva je bila izveštačena, mazila se, koketirala, pravila se umiljata, dodirivala muža rukom kao da je zaljubljena u njega, a sanjalačke oči i čežnjive poglede bacala je na Ninoslava, koji se hladnim, dubokim, plavim očima, trudio da dozna kakva je ovo žena. Nije zatvarala usne kad govori i reči su joj prelazile preko usana razmažene, meke, razvučene, kao kod glumica u ulozi frivolne žene i zavodnice. Više je podsećala na damu iz varijetea nego na familijarnu ženu. Poneki put bi otvorila oči, i zeleni blesak bi zasjao u njima i jedan trenutak zadržala bi taj fascinirajući svetli pogled na mladiću. On je okreto glavu, začuđen i zbunjen: da li to muž vidi? I kakav je ovo brak?