Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Temperatura je spala

Zaustila je da krikne: „Šta je s Ninoslavom?", a vide oko stola, nasmejane, u razgovoru, medicinara Boška, Stašu i mamu.

– Temperatura je spala. Nemoj da se plašiš! Kriza je prošla! – čula je radostan Stašin glas od koga je uhvati nesvestica te se nasloni na vrata.

– Ne da se naš gospodin Ninoslav! Zar on da podlegne bolesti? – raspoloženo je govorila mati.

– Ja sam rekao da on ima jako srce – dodade Boško, koji je taman uzeo parče hleba da namaže puterom, pa ga spustio, opčinjen devojčicom koja je malaksalo stajala uz vrata, zamagljenih očiju od radosti i ne shvatajući da je u pidžami pred stranim, mlađim čovekom. A mladi medicinar je zaboravio na belu kafu, marmeladu, obilan doručak, tako primamljiv za njegov izgladneli studentski stomak.

Staša, već matorac, zastide se što ona stoji u pidžami, i s bratovljevom strogošću izbrecnu se:

– Što stojiš takva! Što se ne obučeš?

Ona se osvesti, zastide se, pobeže u sobu, opusti se na sofi i prošaputa:

„Spala je temperatura..." Htela je da se nasmeje, jer je to bila radost ogromna, kakvu nije skoro osetila, to je spasenje voljenog bića... Ali u njenom organizmu bol je još pritiskuje i tišti, a radost ustrepta kroz izmučene nerve, i ona zaplaka, osećajući da su samo suze odgovor na preveliku i prekrasnu sreću.

S odlivom suza izli se i ono teško, očajno, a svetlost zablista u njoj. Brzo se umila u maminoj spavaćoj sobi, uzela haljinu, pogledala je, ostavila...

„Jutros ću obući onu ružičastu od organdina." Haljina je bila u njenoj sobi, na spratu. Prošaputala je kroz odškrinuta vrata:

– Mamice, neka mi Katica donese odozgo haljinu od organdina.

Katica otutnja uz stepenice. Gospođa Novaković je stišavala njen tutanj: – Lakše, Katice! Gospodin Ninoslav spava. – Žalila se Bošku:

– Ona kuhinjska vrata samo cijuču. Pre neki dan sva sam vrata podmazala... I samo stišavam Katicu. – Ona je silazila sa sprata i nosila meku, magličastu haljinu, previjenu preko ruke i dade je Miomiri. Mlada devojka izađe u trpezariju, obasjana suncem i rumenilom svoje haljine. Boško uzdahnu. Zavideo je Ninoslavu, ali je uživao u njegovoj sreći. „Ona ga voli", bio je siguran. Nespokojstvo, strah, očajanje, ne dolazi iz ravnodušnog srca. Kad bi on sličnu našao! A sad bi mogao da voli, da se ljubi, šeta...

– Kad je spala temperatura? – pitala je gledajući velikim, blistavim očima medicinara.

– Pred zoru.

– Vi niste spavali?

– Nisam... To mi se često događa u lekarskoj praksi. Lekar zaboravi na san kad pred sobom ima teškog bolesnika...

– Zato dobro jedite, pa posle prilegnite i odspavajte – nudila ga je mati.

– Možete i gore, na divan, u mojoj klavirskoj sobi... Tu je tišina, a prozori su otvoreni – predloži Miomira. 

– Neću da spava. Prošetaću malo... U Beogradu sam više probdio nad knjigom nego što sam spavao... – Jeo je, ali se snebivao, a sve je bilo tako ukusno. – Hvala, gospođo – tobož nećkao se. – Pravo da vam kažem upao sam u kuću kao nezvani gost.

– Kakav nezvani gost? – prekori ga Miomira. – Ja sam vam kazala u Beogradu da možete odsesti u sobi gospodina Ninoslava.

– Ovolika kuća i vi nezvani gost? Ja volim goste i volim svakog da ugostim. To mi je ostalo još od mojih roditelja. Svakog su oni ljubazno dočekali i ispratili. Mrzim samoživ i gramziv svet koji samo drhti nad sobom.