Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Prvi poljubac

Dovezle su se fijakerom. Staša je vrebao njihov dolazak.

– Gle, one u fijakeru!

Slavka prva siđe.

– Nismo htele pešice. Dale smo svaka po banku, pa će da nas čeka i vrati kući.

Miomira je istrčala da ih dočeka.

– Kako je Ninoslav? – pitala je Slavka.

– Dobro... Kriza je prošla.

– Jaoj, što sam se potresla kad sam čula! Pa kako da dobije zapaljenje pluća?

– Pravili smo izlet... pa je nazebao.

– Sili se on u kaputu! I ova će moja Anđa jednom nastradati. – Okrete se Anđi. – Uvek se razgoliti i ide bez mantila. A ja nikuda bez njega. I sada sam ga ponela. Možemo li da uđemo kod Ninoslava da ga vidimo?

– Možete... ali posle ćemo da sedimo u boriku.

Slavka zastade kraj postelje.

– Kao da nisi bolovao. Divno izgledaš...

– Ja se ne dam. Nekoliko dana, i eto mene u banci!

– Poležaćeš ti više – dodade Boško.

– Poznaješ li, Slavka, Boška?

– Boško! Kako da vas ne poznajem?! Otkuda vi ovde?

– Svratio sam da vidim Ninoslava, zvao me da mi se pohvali kako je postao bankarski činovnik, bilo mi je usput, i zateknem ga u postelji.

– Noćas je primenio svoje znanje na meni.

– Da vam predstavim gospođice: ovo je gospođica Gina, gospođica Vida – govorila je Miomira.

– Blagojević!

– Ristić – predstaviše se devojke.

Boško se iznenadi videći crnooku Ginu. „Pazi, kako je zgodno ovo devojče!"

– Što imate lepu frizuru, Gina! – pohvali je Miomira.

– To sam juče napravila ondulaciju. – Venčič loknica koketno je ukrašavao njenu lepu glavicu, a oči su joj bile još blistavije uz opaljeno i rumeno lice i sočne usne.

– I ja joj kažem da nikad nije imala lepšu frizuru. Evo, Ninoslave, donele smo ti pomorandže.

– Hvala...

Posedele su malo, izašle iz sobe i uputile se u borovu šumicu. Pozvaše i Boška. Katica je namestila sto i stolice.

– Kako je ovde divno! Ja bih prošetala malo pored reke – uzviknu Anđa.

– Idite sa Stašom. Mi ćemo ovde posedeti. – Staša je osećao jaku tremu. Pomišljao je da poljubi Anđu...

A Boško je netremice posmatrao Ginu. „Bogamu, mogao bih se zaljubiti u ovo devojče." Boško je bio đavolast. Voleo je da flertuje... Bio je vrlo simpatičan mladić, s lepim crnim očima i lepo građen. Smejao se vedrim smehom pokazujući divne zube, a bio je duhovit.

– Koliko ostajete ovde? – pitala je Gina, koju su uznemirili njegovi pogledi.

– Ja bih već sutra pošao, a oni me zadržavaju, i ja se, zamislite, ne ljutim što mi ne daju da idem.

– Zašto da idete odmah? Treba da vidite našu varoš – zadržavala ga je Gina. – Jeste li vi student?

– On je završio medicinu – objasni Miomira.

– Bićete na stažu?

– Moram...

Devojke su veselo govorile. Slavka je opazila klonulost na licu Miomirinom. Pričala je, ali je bila odsutna i rasejana. Njene čarobne oči skrivale su tugu... „Ona voli Ninoslava", mislila je Slavka. Ovoga puta to joj nije stvaralo bol. Nešto se dogodilo u njenom životu. Nastavnik pevanja izjavio joj je ljubav. Nije ni slutila da je taj suplent voli. A to se dogodilo preksinoć... Ispratio je do kuće i kazao joj da je voli, da je ona devojka o kojoj sneva, da voli što je intelektualka, domaćica i idealna devojka, i ozbiljno je upitao hoće li da se uda za njega.