Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Sestrino srce

Miomira je otvorila oči. Soba je bila puna sunca i rumenih boja... Još sanjiva, u prvih mah nije znala gde se nalazi. Posle se setila i osmehnula. Počela je da razgleda po sobi, na jednoj stolici bili su poređani šareni jastučići. Soba je bila obojena ružičasto, čista s niskom tavanicom. Na zidu je bilo nekoliko fotografija Ninoslavljevih iz mlađih godina. Sigurno kao maturant, još dečačka izgleda, bujne kose i lep. Smešila mu se... Druga fotografija predstavljala je njihovu porodicu: majka, Dušica i on. Dušica je bila još devojčica, a on mali gimnazijalac u kratkim pantalonama. Razgledala je svaki kut i stvarčicu i čudila se kako joj je sve milo i blisko. Na sredini je bio starinski politiran sto s jednom nogom na sredini, prekriven miljeom s kosovskim vezom. Mala vaza od keramike bila je puna ruža... Njena umetnička duša svuda je nalazila slikarski motiv. U uglu je bio orman i na njemu nekoliko tegli slatka. Spustila je pogled na pod i spazila svoje cipelice od plavog antilopa sasvim očišćene.

„Gle, cipele su mi očistili." Nežno je pomislila: „Kako su pažljivi." Kroz divnu čipkanu zavesu videla je seljake kako prolaze ulicom s magarcima natovarenim vrećama, drvima, korpama. Muslimanke, pokrivene glave, sedele su na konjićima. Bio je pijačni dan i seljaci su dolazili u varoš.

Za nju je sve to bilo novo, i ljudi i ulica, čaršija. Najednom je čula u predsoblju Stašin glas:

– Idem da je probudim! Što ovoliko spava? Pola devet je! Neću da je čekam! Idemo mi u šetnju.

 – Mir! I nemoj toliko da larmaš – stišavao ga je Ninoslav. – Zašto da je budiš? Neka spava! Ona je putovala, umorna je i ne smeš da uđeš u sobu. Miomira se smešila. „Kako je zlatan! Ne dozvoljava da je budi." Svaka ju je njegova reč raznežavala. Čula ih je kako šapuću i najednom viknu:

– Staša, probudila sam se. Brzo ću biti gotova.

– Hvala bogu! Ti nikad toliko ne spavaš...

– Gospođice, nemojte da žurite! – odgovori Ninoslav. – Možete da spavate koliko god hoćete. Grdio sam ga što glasno govori. Hajdemo, Staša, u baštu!

– Sad ću i ja! – odgovori Miomira i skoči iz postelje.

U sobi je bio umivaonik i bokal pun vode. Sapun je bio vrlo mirišljav, a voda meka... kao kišnica... Uzela je četkicu i pastu za zube iz koferčića. Osetila je kako je laka planinska voda, dok je prala lepe zube... Obukla je jednu haljinuu kojoj je došla od zagasitoplavog mekog žerseja s crvenim ispustom, crvenim pojasom od antilopa, kratku malu haljinu, koja joj je divno ocrtavala stas. Fine cipele i tanke svilene čarape dopunjavale su njenu eleganciju. Poprskala je kosu losionom, malo se napuderisala, narumenila usnice, i izašla iz sobe. Sve je bilo čisto i namešteno, a na tremu je bio sto s vezenim čaršavom i staklenom vazom punom crvenih makova. Na drugoj sobi bila su otvorena vrata i videla su se dva mesingana kreveta uza zid, pokrivena zelenim čojanim čaršavima, a na podu su bile lepe krpare sa zelenim kestenjastim prugama. Za nju, naviknutu na elegantne odaje, fotelje, žanilu, muslinske zavese, sve je ovo bilo novo i vrlo živopisno.

Stajala je na pragu trema. Zasenilo ju je zelenilo i cvetovi maka, zaliveni raskošnim južnjačkim suncem. Kao očarana posmatrala je gradinu i spazila ispod lipe, za stolom, Stašu, Ninoslava i njegovu majku.

Kad je spazi, Ninoslav ustade od stola, a Staša se nasmeja:

– Ala si se ti jutros pokazala... spavaš do devet...

– Ako, dušo moja! Putovala je, sine, pa je umorna.

– Ljubim ruku, gospođo – požuri Miomira Ninoslavljevoj majci i saže se da je poljubi u ruku.

– Hvala – trže mati ruku. – Čekajte da ja vas poljubim – nežno je govorila i poljubi je u obraz.

– Što je divno ovde? To je gradina gospođice Dušice? A gde je ona?