Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Šta je bilo u planini

Automobil ih je odvezao do podnožja planine. Tu se nalazila baraka kod koje su ostavili auto pa i šofer pođe s njima noseći korpu sa zakuskom. Dan je bio zaparan, a beli oblaci su kao jedra povremeno zaklanjali sunce... 

Kroz šumu je vodila utapkana staza koju su izletnici izgazili i proširili. Debeli hrastovi i bukve izukrštali su grane i stvorili zelenkasti suton, a na suvoj travi drhtale su zlatne pege sunca.

Peli su se sve više i kroz grane nebo je bilo sve prostranije, šire, ali i sveoblačnije.

Duboka tišina i seta vladala je u šumi i njihovi su glasovi odjekivali nadaleko. Najednom zaćuše medenicu.

– Sad ćete videti bačije. Doći ćemo do proplanka, a odande se uzdiže vrh.

– Jaoj, što nisam obukao sandale?! – zajauka Staša. – Što me peče žulj, sumnjam da mogu do vrha. Nego, da ja i ti, Milane, ostanemo da jedemo kačamak. Sećaš se, kako smo jednom jeli?! Imaju oni ovde i kiselog mleka. Odličnog kiselog mleka.

– Jeste, ovde usred zime imaju kiselog mleka. A zašto nisi obukao stare cipele nego te nove! – prekori ga Miomira.

Začu se blejanje ovaca. Stapalo se mnoštvo glasova velikog stada i čulo se mnogo medenica. Lajali su psi i svirale dvojnice.

Izbili su brzo na proplanak... Ugledaše kolibu i čobane.

– Čekaj da ih pitamo imaju li pse! Znaš kakvi su vučjaci, mogu i čoveka da rastrgnu...!

– Ej, vi! – zvao je šofer. – Imate li pse?

– Imamo, ali ne bojte se... Ne ujedaju. Šarka, ovamo – viknu čobanin jednu zelenkastu kučku nalik na vučicu.

– Sad možete...!

Ogromno stado rasulo se po proplanku kao grude snega... Jedan je čobanin držao makaze i strigao ovcu, a dugo, meko, svileno runo padalo je ispod nje i ona postala goluždrava, okecana, smešna. Miris vune i ovaca stapao se s mirisom sočne trave... Drugi čobanin je mutio maslo u bučkalu, dugom, uzanom čabru, i mleko se penušalo, grudvalo i stezalo... Slatki jaganjci skakutali su nestašno i nespretno se podvlačili pod runa svojih majki da bi se dočepali nabreklog vimena...

A u kući kraj vatre, na kojoj je stajao sadžak, i na sadžaku pocrneo bakrač, dečak, s velikom šubarom na glavi, koja se nadnela nad oči kao busen, mešao je kačamak. On se klobučao, šištao i pućkao. Suve grančice su pucketale na vatri, a dečko je mešao velikom varjačom i šeretski gledao lepu devojku, a odrasli momčići su se smeškali. Dečak što je mešao kačamak izruči ga na veliki lopar i raspljeska ga kao pogaču. S kačamaka se uzdizala para.

– Ja ću da probam kačamak i njihov sir, hoćete li i vi? – veselo je pitao Staša.

– Ja nisam gladan – odgovori Ninoslav.

– Da mi požurimo do vrha – pozva Miomira. – Hoćeš li i ti, Staša? 

– Ne mogu... Ja ću da izujem cipele, upalila mi se noga, pa ću da se izvalim na travu... Milane, ja i ti ćemo uživati ovde.

– Gospođice, pogledajte onaj oblak – reče joj Ninoslav.

– Pa šta ako je oblak? Zar se vi plašite? Ja sam planinarka i ne bojim se kiše.

– Bogami, nešto se mnogo crni! Kako bi bilo da ostanemo ovde? Ovde je kuća pa ćemo se skloniti ako pljusne.

– Ja idem sama, a vi ostanite.

– Pa... ići ću i ja s vama... ali je besmisleno da se izlažemo nepogodi. Ovo je planina.

– Oblak ide onamo, neće na nas. Da požurimo.