Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Između života i smrti

Dani prolaze tužno, još duži su kad je bolesnik u kući, u atmosferi tišine, šapata, mirisa limuna i tihog uzdisanja. Temperatura je bivala sve veća, bolesnik je gubio svest, padao u zanos, buncao... Noći su mu bivale još teže. 

Miomiri srce da se raskine... Sedela je kraj njegove postelje. Oči su mu bile otvorene, kao da je gleda ali pogled govori da je bez svesti...

– Neću nikad reći... Ne... idite! Bojim se... Miomira... Miomira! – glas mu je bio tužan, kao jecaj... Podsvest bunca ono što svest nije htela da izrekne.

Miomira se nagnu, upita ga, a učini joj se da je gleda:

– Šta to nećete, Ninoslave? – Ali odgovora nije bilo, kao da je nije čuo, a drugi nejasni, tajanstveni tok misli prelazio je preko njegovih usana, zapeklih od vatre... Devojčine oči su blistale u suzama, a ruke i noge su joj bile sleđene, kao da je ona u hladnim oblozima... Užasna strava šćepala joj je celo telo... Gledala ga je i slušala napregnutom pažnjom. Usne su se opet otvarale... buncale...

– Miomira...! Ona voli flert... Ne, ja neću... – mlada devojka je zadrhtala. Htela bi da mu kaže: „Ne, Nino, ja ne volim flert! Ja volim ljubav, veliku, bezmernu... Ti nisi mladić s kojim treba flertovati..." Ali besvesne oči, tragične u vatri, kao da je nisu videle...

„Ja neću da patim... Idite!"

Steže ruke, a bolna sreća joj zgrči srce... kako je fatalno doznavati osećanja iz nemoćnog organizma, kroz besvesni zanos, kad se telo otima, a ona je nemoćna kraj njega da mu pomogne.

– Nino, volite li me? – pitala ga je tiho... – A bolesnik ne odgovara. Ona mu pipa oblog na čelu. Suv je, uzima ga i kvasi, i pritiskuje mu na čelo. To ga umiruje i kao da mu se svest budi, gleda je i šapuće:

– Hvala...

– Hoćete li, limunade?

– Mogu...

Podiže mu glavu i prinese limunadu vrućim usnama. Njegova lepa kosa dodiruje njenu obnaženu ruku... Tako bi ga prigrlila na grudi, držala u naručju, tepala mu i plakala kao majka nad bolesnim detetom. Svaki bolesnik je dete. I on, ovako nemoćan, njeno je dete, i njena ljubav...

Pobledela je, oči su joj došle veće, a tuga joj je utisnula modre kolutove ispod očiju... Nigde nije izlazila ni ona, ni Staša... Bila je stalno u trpezariji ili bi odšetala do njenog borja, bešumnog i senovitog.

Temperatura se penje, sagoreva ga, a srce mu popušta. 

Lekar mu je izmerio puls i zamišljeno ćutao uzimajući iz svoje torbe špric da mu da injekciju.

– Šta je to? – upita Miomira užasnuta.

– Kamfor... – šapne bolničarka.

„Njegovo srce slabi?", htela je da jaukne, a nije imala moći. Snaga ju je potpuno izdala, samo se razvitlao u njoj strahoviti bol, koji joj čupa svaki živac.

„On neće preživeti... Ja sam ga ubila..." 

Odjurila je u svoju sobu i prigušeno zajaukala. Mati joj dođe:

– Pa šta ti je, Miomira? Nemoj da se plašiš!

– Mama... njegovo srce slabi... Ja sam ga ubila! Jaoj, mama...! Kako će njegova mati preživeti?

– Nemoj biti luda, Miomira! Daju mu kamfor da pojačaju srce... Temperatura slabi srce, ali lekar kaže da je on jak, i da se nada da će izdržati... Nego, trebalo bi njegovoj majci da javimo.

– Neće on... rekao mi je. Ja sam joj napisala pismo na pisaćoj mašini kao da on piše.

– Ja bih je pozvala...