Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Prodavačica marama i čarapa iz Beograda

Nedelju dana je prošlo od Stašina odlaska. Jedno veliko pismo stiže to jutro. Pisao je oduševljeno i hvalio se kako su ga lepo dočekali, kako su divne mama i sestra gospodina Ninoslava. Vole ga kao da im je rod. Šetaju, prave izlete i on ne može da se najede... Svakog dana sviraju na gitari, pevaju, imaju društva. Mati je brisala suze od radosti i radovalo je što je njen Staša tako srećan. Sedela je s Miomirom u njenoj sobi iza spuštenih zavesa i razgovarale su.

– Gospođo – čula je Katičin glas iz bašte.

– Šta je Katice? – upita Miomira.

– Jedna gospođa je došla iz Beograda. Prodaje čarape i vratne marame, pa pita hoćete li da kupite nešto.

– Pa neka dođe gore! – naredi Miomira.

Mlada, crnomanjasta devojka, vitka i elegantna, pojavi se pred Miomirom. Nosila je ručno koferče.

– Da vidim šta imate, gospođice?

– Čula sam za vas u gradu. Jedna gospođa mi je kazala da ste vereni, pa sam donela neke sitnice. Imam lepih vratnih marama, a imam i nekoliko pari čarapa. Donela sam više, ali sam ostavila u hotelu, a za vas sam izabrala ono što je najlepše. – Otvorila je koferče i Miomira kako pogleda uzviknu:

– Ala je lepa ova od somota! Samo šteta što je plava! Mama, da li da je uzmem? Baš je lepa! 

– Kako hoćete! – govorila je prodavačica, gledajući je tužno. „Ona je sirota", sažali se Miomira. „Moraću da kupim."

– Imate li i od tila i od čipke? Mama, za tebe bi bila ova od čipke. Ti ćeš da skineš crninu... 

– A za kim ste, gospodo, u crnini? – uzdahnu i prodavačica.

– Sin mi je poginuo pre tri godine... Ali ona se sada udaje... i treba da skinem crninu... Crnina se skine, ali žalost ostaje doveka.

– Gospođo! – viknula je Katica iz bašte. – Molim vas hodite jedan čas u kuhinju.

– Evo me! Ništa ne mogu bez mene! Trči ovamo, trči onamo, padam s nogu... 

Gospođa Novaković siđe u kuhinju i zadrža se u njoj čitavih pola sata.

– Ona prodavačica još je gore – govorila je kuvarica. – Šta li se toliko zadržala?

– Koliko je sati? Jedanaest! Jutro začas prođe. Ti, Katice, pokupi lišće po travi. Vidi koliko je vetar natresao s lipa. Ručaćemo u trpezariji. Napolju je toplo. Milane, hoćete li skoro autom?

– Još malo... 

– Kad pođete možete povesti i ovu prodavačicu. Pešice je, jadnica, došla. A danas je vrućina.

Pošla je opet Miomiri. Začudi se kad ih ne vide na balkonu. Pogleda u Miomirinu klavirsku sobu i zasta iznenađena. Miomira se podlaktila o sto, uzbuđena i namrgođena, a prodavačica je pokrila lice maramom i jecala.

– Zašto plače gospođica? – zapita mati.

– Ona je, mama, gospođa... pa mi se žali... težak je život u Beogradu... a muž je ostavio... 

– Bože, kakvi su muškarci! Da ostavi tako mladu i lepu ženu...! 

– Sirota sam, gospođo, a danas sirota devojka teško prolazi kroz život. A ja sam ga volela mnogo i verovala mu.

– Ništa danas nije brak. A daje li vam kakvo izdržavanje?

– Daje mi sada, ali ko zna dokle će mi davati... Moram i sama da radim. Još uvek podlakćena o sto Miomira je tužno gledala i poče da je teši: