Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Osećanja se prikradaju kao klima

Staša i Ninoslav sedeli su ispod jorgovana i preslišavali se. Jutro je bilo blago i meko kao svila. Staša je dobro znao lekciju i Ninoslav ga pohvali.

Najedared sa sprata zabruja muzika.

– Ovo je šlager. Slušajte, gospodine Ninoslave! – Mecosopran zapeva.

– Miomira peva! Otkuda joj ova pesma? Moram da otrčim gore!

Sav razdragan on otrča uz stepenice. Ninoslav se smešio: „Sigurno je dobila šlagere." Uskoro se začuše tutanj i vika.

– Daj mi!

– Ne dam! Čik, da me uhvatiš!

Miomira u kratkoj haljinici marinskoplave boje, u malim cipelama, projuri kroz baštu, a Staša za njom.

– Dobila je šlagere! Daj mi!

– Uhvati me! – Nožice su letele po bašti, i Staša opruži korak. Pobegoše iza kuće, a Ninoslav se diže da vidi njihovu jurnjavu. Sestra je bežala kao srna, s notama u ruci, a Staša je jurio. Taman da je uhvati, ona mu se izvi i pobeže. Naletela je na Ninoslava i počeše da jure oko njega ukrug.

– Uhvatite je! – vikao je Staša. – Otmite joj note!

– Neću! Uhvati je ti! – Besno su jurili okolo, dok Miomira ne malaksa i pruži mu note.

– Čitajte! Pa ovo je sve što ja volim! Kad si ih dobila?

– Jutros. Poslao mi Vlada.

– Sjajno! E, ovo ja volim! Što jedan moj drug peva! A ovo su nove pesme! Hajdemo da nam sviraš. Zaboga, nemojte sada matematiku! – molio je Ninoslava.

– Dobro. Propustićemo jedan čas.

– Da idemo gore! Sve imaš da mi sviraš! I da pevaš!

Ustrčaše uz stepenice. Staša je blistao od zadovoljstva.

– Jednom da zovnemo tvoje drugove i drugarice! I toga druga što lepo peva.

– Znaš ga! To je Stojan Lazić. Zovemo ga Stole. Reci pravo, zar ovo nije bolje od klasične muzike?

– Toplije je – povlađivala mu je Miomira. – Što si se oduševio! Htela sam da te iznenadim.

– Znam ja da si ti dobra, samo kad hoćeš. – Sestra ga zagrli i poljubi.

– Odsada ću ti svakoga dana svirati šlagere!

– Tako i treba! Imaš da me slušaš!

– Vidi ga samo koliki je! Moram da ga slušam... Pogledajte, gospodine Ninoslave! Viši je od mene!

– Ja ću biti visok kao gospodin Ninoslav. A ti si mala. Što ja volim da budem visok!

– Ne boj se! Ti ćeš rasti još dve godine. Bićeš kao ja.

– Imam jedan predlog da vam učinim.

– Da idemo u bioskop. Ima popodnevna predstava. Mrzi me da idem sama.

– Sjajno! Hoćete li, gospodine Ninoslave?

– Zašto da ne! Ja volim bioskop. A ko igra?

– Šarl Boaje.

– Njega volim – obradova se Ninoslav.

– A ona voli Tejlora! Sviđa li se i vama taj Tejlor? Ne znam što su lude žene za njim – podsmevao se Staša.

– Zato što je interesantan. Ima divne plave oči... visok je i lep. – Okrenula se brzo klaviru, jer se setila da i Ninoslav ima plave oči. Tamnoplave. Pogledala ga je. On se s terase zagledao u planine a ona je posmatrala njegov lepi ozbiljni profil i senku trepavica.