Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Majčine brige i strah

Gospođa Novaković je bila uzbuđena, jer je Staša to jutro polagao ispit. Ninoslav je otišao s njim, a Slavka je kazala da će ih odmah izvestiti je li položio.

– Šta ti misliš, Miomira, da li će položiti?

– Hoće, mama... Nemoj da brineš...

– Brinem se, jer osećam da će biti veliki preokret u njegovom životu ako položi. I sad opažam da se izmenio nabolje. Divan je ovaj Ninoslav!

– Da li ti se dopada?

– Dopada mi se što je dobar i pošten i što je Stašu preobrazio. – Miomira je bila srećna što majka tako govori.

– Koliko je sati?

– Deset i četvrt...

– On sad polaže... Slatki moj sin! Bože, daj samo da položi! Idem u kuhinju.

– Hoćeš ti da mesiš? Daj da mesim ja. Ono što Staša voli. Da ga iznenadim. Njemu se dopadaju moji kolači.

– Nemoj ti, ja ću sama. Sedi u očevoj sobi. Rekao je Staša da će mi se javiti od Alekse. Ako se obe zamajemo dole, nećemo čuti telefon.

Jedanaest... dvanaest... pola jedan.

– Jesu li javili štogod? – pita mati.

– Još ništa...

– Možda su ga oborili... pa ne smeju da jave... Bilo bi zlo da ponavlja peti razred. Kako bi to na njega uticalo!? Sva sam uznemirena. Ja mislim da ta crna gimnazija svim roditeljima dozlogrdi! Žali mi se pre gospa Nada, žena onog poreznika Toše: „Lako je tebi, moja gospa Jovanka, bogata si i jedno dete imaš u gimnaziji, a ja četvoro školujem: dvoje u osnovnoj školi, a dvoje u gimnaziji. Jedan mi je u drugom razredu osnovne škole pa svaki čas: 'Daj mi, mama, za plastelin. Daj mi za računaljku! Daj za čitanku!' Taman, veli, njega podmirim, a onaj u četvrtom razređu plače: 'Ja neću da idem u školu, učitelj nam je kazao da moramo da donesemo pare.' Plače dete, a plačem i ja, jer nemam da mu dam. Omrzla sam i učitelje i profesore. A tek gimnazija, pa udžbenici!" Pokazuje mi jadna kakve cipele nosi. Sve joj potpetice krive. Bogami, sutra ću da pokupim Stašina polovna odela pa da joj po Iliji pošaljem. Pitala sam je: „Ako vas ne vređa, gospa Nado, da vam pošaljem?" A ona, sirota, sva srećna. Poslaću joj i neke tvoje haljine. Ima jednu devojčicu, pa neka je prepravi. Muče se roditelji koji školuju decu.

– I ti si se, mama, mučila kod tvog oca?

– Kako da nisam! Puna kuća dece! Ja sam svršila višu žensku školu, ali nisu toliko tražili udžbenike kao danas. Sećam se jedne naše istorije od Isajlovića. Kupusara! Svi smo učili iz nje, i ja, i moje sestre, i braća. Nismo mi imali udžbenike. Sve smo učili iz pribeležaka. Što sam ja mogla brzo da pišem! Pričam da se zbunim i sve mislim što ih nema. Koliko je sati? Četvrt do jedan. Pao je na ispitu! Teško meni! 

Telefon zvrknu... Miomira polete. Mati sva pretrnu.

– A, vi ste, kumo?

– Nek' ide bestraga! Šta sad ona! – prošaputa mati, ljuta što se razočarala.

– Možete! Dođite u ponedeljak! – govorila je Miomira. – Hoće da dođe u ponedeljak s Amerikancima. Išla je s njima čak do Ohrida, a sutra ovde pravi izlet.

– Besna žena, nema briga i žalosti, pa joj se mili da pravi izlete... Idem ja, Miomira, do kapije da vidim dolaze li autom. Ako se vraćaju autom, onda je pao na ponavljanje.

Puna strepnji mati pođe do kapije.

– Šta je sa Stašom? – pitala je Katica.

– Ništa... Još polaže... Idem da vidim idu li. – Zaželela je da ne vidi auto.