Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Uzbuna u kući

Mati je zamolila Ninoslava da spava u sinovljevoj sobi i ispričala mu za revolver. Mladić je odmah pristao. Ta, on je spavao u sobičcima s dvojicom i trojicom drugova, i, posle spavanja na podu i dušeku majka-Marinom, osećao se u ovoj gostinskoj kući ko rentijer. Samo jedno ga je brinulo: nije imao lepo spavaće rublje. Kupio je jeftinu pidžamu, a u sobi je fino posteljno rublje, svileni jorgan, jastuk s vezom...

Dok je o tom razmišljao, uđe Katica u sobu noseći neko rublje.

– Gospodine, izvolite, ovo su za vas pidžame...! Imate i jutarnji ogrtač.

– Hvala, Katice!

– Kupatilo je gotovo, ako gospodin hoće da se okupa.

„Bogami, pa ovo kao da sam bogataš!", podsmevao se sam sebi Ninoslav.

– O, to je divno, Katice! Baš sam želeo da se okupam. – „Da, gospodine", podsmevao se sam sebi, „vi ste živeli u višespratnim zgradama i sobarica vam je uvek spremala kupatilo" – a gde je kupatilo?

– Izvolite sa mnom! Ovo je za gospodina, gospođu, gospođicu Miomiru i gospodina Stašu. A ovde se mi kupamo. Ja sam se sinoć kupala. Znate, gospođa nikog ne pušta u njihovo kupatilo. I ovde je lepo. Tako smo srećni što imamo kupatilo... i vodovod... Pored našeg imanja idu vodovodne cevi, jer mora i fabrika vodu da dobija, pa je gospodin uveo vodu u kupatilo – brbljala je Katica, uvijajući se oko lepog gospodina. Vruća voda šiknu.

– Nemojte mi sipati vodu u kadu. Ja ću pod tuš. – Iz opreznosti nije hteo ni on u kadu, jer je određeno da se kupa poslugom. Naravno, pametni ljudi ne daju da im svako ulazi u kadu. On je bio zdrav, potpuno zdrav. Čak ga nije dočepala nijedna mladićka bolest. – I ne morate da mi grejete kupatilo. Ja volim hladan tuš.

– Zar se ne plašite da ozebete!? – uzviknu zadivljeno sobarica.

– Pre se nazebe u vrućoj vodi.

– Jeste! Vi ste tako snažni! – Toplo ga je pogledala. – I gospođica Miomira se uvek tušira. Samo gospođica je uganula nogu, pa se sekira... I vi ste iz Beograda?

– Jesam...

– Evo vam sapun, i čaršav za brisanje... Da vam donesem pidžamu?

– Molim vas.

– Odmah! – Otrčala je sva užurbana i srećna što je u kući jedan mlad i lep muškarac. Gospođica Miomira njih nikad ne gleda, pa makar bili i najlepši. Ima verenika i gorda je. Oni ne znače ništa jednoj bogatoj gospođici. Ostavila je gospodina da se kupa i otrčala u kuhinju da razgovara s kuvaricom, sva oduševljena.

Ninoslav se vrati iz kupatila, osvežen. Od njega se rasprostirao miris sapuna. Kosa mu je bila vlažna. On uze ubrus s umivaonika da je još istrlja. Prozor je bio otvoren i spolja je ulazio miris jorgovana. Soba im je gledala u travnjak ispred fasade vile s ružama i rascvetanim šibljem. Fine senke zamračivale su travu. U daljini se videla planina i mesec iznad nje.

– Kako je lep ovaj kraj i bašta! – reče Staši, koji se već bio podvukao pod svileni jorgan.

– Meni je ovde sve dosadno. Ako ikad maturiram, voleo bih da živim u Beogradu.

– Ostavi ti to samo meni. Ja ti garantujem da ćeš položiti.

– Otkud vi znate kakav sam ja đak...?

– Ti nisi gori od jednoga kojeg sam imao, pa je položio. Moraš imati više vere u sebe. – Dečko ga je gledao neprijateljski i s čuđenjem. Dosadni su mi bili svi učitelji koji ga gnjave. A škola je još dosadnija. Otpratiće on i ovoga kao i druge. Prirediće mu iznenađenje sutra ujutru.