Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Anonimno pismo

Mladi, elegantni rentijer, ljutito je čitao pismo bez potpisa:

„Skrećemo vam pažnju, gospodine, da vaša lepa verenica, gospođica Miomira, ima vrlo prijatno društvo. Često odlazi u bioskop s jednim lepim gospodinom. On je vrlo romantične spoljašnosti, i izgleda da vašoj verenici ne smeta što je on samo učitelj njenog brata, i po svemu sudeći njoj je vrlo prijatno u njegovom društvu. Ovoliko da znate kako stvari stoje."

Strpao je pismo u džep i nastavio da gunđa u sebi. Znao je on da nešto ima čim ona neprestano odlaže venčanje. 

Mlada, bogata, ima udvarača. Ona mu se dopala, i kao iskusni, blazirani mladić odmah je osetio posebni šarm tog devojčeta. U prvi mah mu je izgledala kao palančanka. Bogata miraždžika iz unutrašnjosti, koja ne zna šta će od dosade, pa došla u Pariz da uči sviranje. Ali, ukoliko je češće s njom bivao, a upoznali su se u Luvru, u Parizu, sve više mu se dopadala. Bistro devojče, duhovito, malo patrijarhalno, ali moderno. Pokušavao je na sve moguće načine da je osvoji, ali uzalud. Počela je da ga uzbuđuje i on se svojski zagrejao. Još kad mu poznanici rekoše da je bogata, on se odmah reši da je zaprosi. Uveravao ju je da se kod njega radi samo o ljubavi, ali nije odbio predlog da joj otac sazida trospratnicu u Beogradu. Živeo je na velikoj nozi i trebalo mu je mnogo novca. Blazirani monden i bogataš bacao je silne pare na žene: varijetkinje, otmene dame, kraće ili duže veze. Na brak nije mislio. I tek sada se ozbiljno rešio. Dopala mu se Miomira. Osetio je kao blazirani mladić da će to sveže devojče biti divan instrument za njegova perverzna uživanja. A kad već mora da se ženi bolje što je bogata. Ljupka mladost Miomirina dražila ga je, a trospratnica ohrabrila za brak...

Pozvao je odmah arhitektu i poručio da mu izradi plan kuće koja bi donosila veliku rentu. Zato je žurio svadbu, a i devojče ga je uzbuđivalo. Nije se mogao zakleti da će biti veran muž, ali je bio uveren da će se u bogatstvu lakše zadovoljiti i umiriti. Dosta je žena imao u životu i uvek se zaricao da je to poslednja, a iza poslednje dolazila je nova. I tako su se nizale žene u njegovom životu. Raskidao je veze i ostavljao ih, samo jednu nije mogao. I to ga je jedilo i žurio je s venčanjem. Gde sada i dete da se umeša? On, otac! A ko zna ko je otac? Morao je davati izdržavanje i suze podnositi, i sve samo lepim da ne napravi skandal! Nije trebalo da prizna to dete! Kao bajagi, pljunuti on. Otkud se to može odmah videti? Dete kao svako dete. A ona mu neprestano sugeriše: iste tvoje oči, tvoj nos! Neka ide bestraga i ona i dete!

Seo je u fotelju i ponovo raširio zgužvano pismo. Mora otići iznenada da vidi toga lepotana.

Začu se kucanje na vratima.

– Slobodno!

Mlada devojka uđe u garsonjeru.

– Mislila sam da nisi tu... Možda ti je krivo što sam došla, ali morala sam. Teško mi je! Idem kao luda.

– Zašto ideš kao luda? Novac si dobila. Dajem ti svakog meseca i obećao sam da ću ti uvek davati – mrzovoljno je govorio.

– Ti misliš dosta je da mi daš novac, pa da budem srećna. Ne mogu ja ovakav život da izdržim: ni muža, ni porodice... Kad sam pobegla od kuće, mislila sam da sam u tebi našla sve. A ti se sada ženiš! Ja to ne mogu preživeti! Nemoj da se ženiš, preklinjem te! Ne tražim ti brak, obećala sam da nikad neću zatražiti da se venčaš sa mnom, ali budi slobodan zbog našeg deteta. Kad se oženiš, zaboravićeš i mene i dete.

Srušila se u fotelju i zajecala.

– Jesi li ti, Mila, došla da mi praviš scene? Ti znaš dobro da moji roditelji žele da se ja oženim...

– Nije istina! Ne prisiljavaju oni tebe. Ti si nju našao u Parizu. Ti si je sam zaprosio. Mislio si da ćeš me se otarasiti.

– S tobom se ne može razgovarati. Govoriš čas jedno, čas drugo. Kao da nisi normalna.