Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Slavkin brak

Pahuljice snega promicale su veselo iako je bio tek početak novembra. Po suvoj zemlji slagalo se snežno pramenje kao paperje. Jato učenica izlazilo je iz škole u kaputićima, gologlave i s bereom. Među njima bila je i gospođa Slavka. Učenice su se jedva privikle da je zovu gospođom. Svaki čas bi se kojoj omaklo: »Gospođice!« a druga bi je odmah ispravljala: »Gospođo!« Vragolasto bi se pogledale i nasmešile. Zar njima svima nije bio ideal da se udaju? Slavkin muž, kapetan Lazarević, dopadao se svima, i ceo razred, kome je Slavka bila razredna, zvao ga je »lafom«. Pronašle su sve da se gospođa Slavka prolepšala, postala je još popustljivija prema đacima, uvek vesela, elegantna. Šapatom su se pitale da li će ona imati bebu? Neke su uveravale da neće, jer joj se ništa ne poznaje... Dok je sedela za katedrom i prozivala ih, one su je ispitivački gledale i zamišljale kako je muž grli i ljubi. Prosto su tražile tragove njegovih poljubaca i jednog dana, kad joj je skliznulo šalče s vrata, opaziše na vratu jedan modri pečat. Slavka oseti da joj je šalče skliznulo i brzo ga obavi oko vrata. Na odmoru su došaptavale jedna drugoj: »Jesi li videla šta joj je ono na vratu?« Mnogo su znale te male. Odrasli dečaci, maturanti, sada su drugim očima gledali gospođu Slavku. Ali svi su je voleli.

To snežno popodne žurila je kući i nosila uvijene u papir dve velike žute hrizanteme. Donela joj jedna učenica i uvila da se ne smrznu.

»Mi smo ih sačuvali u saksijama, mama ih je prenela iz bašte pre slane, pa sam vam ih donela. Mogla sam i saksiju« — govorila je mala gospođi Slavki.

— Hvala... Volim da ih metnem u vazu. Baš imam jednu lepu vazu za hrizanteme.

— A vama još neće mladenci? — govorile su njene sedmoškolke. — Naš razred će vam kupiti poklon.

— Pa kupile ste mi kad sam se venčala.

— Mi ćemo opet — uveravale su je prateći je u grupi i gledajući da li će je gdegod pričekati njen »laf«.

Ovoga puta nisu ga videle, a Slavka požuri svojoj kući. Vojnik je stigao pre nje, naložio peć u trpezariji i štednjak u kuhinji, uzeo porcije i otišao da donese ručak iz oficirskog doma. Jedno vreme išli su u dom na ručak i večeru, a posle su videli da je bolje da donose kući. Raskomote se, odmore, i on poleškari, a onako propadne im sve vreme u domu.

Otvorila je vrata spavaće sobe i kao uvek zastala i pogledala svaku stvar. Sa uživanjem je pogledala svoje dve sobe. Nije to više bio stančić u dvorištu, već čitav stan, zasebna kuća, s velikom baštom i voćnjakom.

Svukla se brzo, obukla jednu plavu domaću haljinu od somota boje mora u sutonu. Plavo joj je divno stajalo i on je najviše voleo tu haljinu. Sva je blistala, kao mlada žena, mažena i voljena. Koža joj je bila glatka i rumena, oči vesele, a tamni kolutovi ispod očiju davali su im posebnu lepotu. Bili su srećni.

Nikad nije mogla zamisliti da će izabrati oficira za muža. Njen muž joj je izgledao malo drzak, grub, ženskaroš, dok ga je poznavala kao mladića. A kako je on bio nežan i dobar! Davno mu je umrla mati, imao je maćehu, umro mu je i otac, i nije upoznao pravu, roditeljsku ljubav. Kao oficirsko dete i sin ratnika sa Solunskog fronta, čije je grudi krasila Karađorđeva zvezda, primljen je u vojnu akademiju. Osećanje usamljenosti ispunjavalo je njegov život, ali to se nije videlo na njemu. Muškarac, lep i na položaju, bio je omiljen kod devojaka, davale su mu i slobodu, izgledao je ženskaroš, a u suštini je bio fina, nežna priroda koja čezne za porodičnim životom.

Šetkala je kroz sobe i gledala kako sneg sve više pada. Ograda se zabelela od snega, grane oraha kao da su bile od šećera, a na ulici kovitlac. Stavila je drvo u peć, postavila sto u trpezariji, porazmeštala male servijete od hartije, spustila vazu sa žutim hrizantemama. Kao kći seljaka, volela je rad. Iz ormana u kuhinji izvadila je sir, isekla kriščice i poređala ih na tanjir. On je voleo sir kao predjelo. Stavila je i kolače na jedan poslužavnik, a iznela je i lepe, rumene, krupne jabuke. Uživala je kad je sve spremno, a on dođe kući, rumen, zaljubljen, skine bluzu, obuče kućni kaputić. Bila je nežna ženica, nimalo ćudljiva, ni jogunasta, voleli su se i mazili jedno drugo.