Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Sudbina devojke-majke

Žurila je predveče da kupuje u trgovini. Sutra se vraća kući. Jedva je stigla da uđe u jednu trgovinu, jer su već spuštali gvozdene mreže na vratima. Izašla je s paketima i lagano išla ulicom zagledajući izloge. Privukle su joj pažnju lepe letnje materije. Zastala je, a zastala je još jedna devojka. Obe su posmatrale izlog, ne gledajući jedna drugu. Ona što je došla posle nje, okrete se i uzviknu:

— Gospođice Novaković!

Miomira se trže.

— Vi, gospođice? — iznenadi se, videći pred sobom prodavačicu, prijateljicu njenog bivšeg verenika, devojku-majku.

— Kako sam srećna što vas vidim! — uzviknu devojka i pruži ruku Miomiri. Ona je prihvati i steže.

— I meni je milo što vas vidim. Verujte, često sam mislila na vas i brinula.

— A koliko sam ja na vas mislila! Vašu dobrotu ne mogu nikad da zaboravim.

— Vi mi izgledate veseliji nego onda kad ste dolazili k meni. Je li se popravio vaš život? Da vam se nije Vlada vratio?

— O, s tim gadom sam raščistila... I zato sam veselija...

— Baš me interesuje, ispričajte mi.

— Hoćete li da svratimo u park na Cvetnom trgu pa da vam ispričam?

— Drage volje. — Ušle su u park i sele na jednu usamljenu klupu.

— Htela bih da vam se zahvalim, gospođice Novaković. Sad sam se uverila koliko jedna devojka može da bude plemenita. Vi ste mi obećali da ćete raskinuti veridbu i nikad nećete reći da sam ja uzrok tom raskidu i da sam dolazila k vama. Hvala vam, gospođice! Ja sam vas to molila, nadajući se da će mi se on vratiti. A on je naslutio da je to došlo s moje strane. Jaoj, da znate kako je došao razjaren k meni. Tukao me je. To mu nikad neću zaboraviti. Tada je u meni sve prepuklo. Kad mu tada nisam sasula sodu u oči! A bila sam dočepala bokal, a on mi ga je oteo iz ruke. I ja sam bila tada strašna. Kazala sam mu: »Napolje iz moje kuće! Ne treba mi ni tvoje izdržavanje!« O, gospođice moja, šta sam sve preživela! Ali, opet, bog se smilovao na mene i moje dete. Slatki moj Iva! On ipak neće biti dete bez oca.

— Da se ne udajete?

— Ne udajem se. Ne mogu više da pomislim na muškarca. Nego je moja starija sestra uzela Ivu. Ona je udata za trgovca u unutrašnjosti, dobrog su stanja, a nemaju dece. Ono, u prvo vreme niko od moje porodice nije hteo ni da čuje za mene. I to je strašno, gospođice, kad porodica odgurne nesrećnu devojku. Priznajem, zgrešila sam, ponizila sam ih sve, ali zašto da me ne spasu nego da me ostave na milost i nemilost pokvarenjaku.

— A porodica vam je oprostila?

— Jeste. Da vi znate kako je to ublažilo moje patnje. Sestra mi je došla jednog dana s mužem, pa mi kaže: »Da mi daš Ivu! Mi ćemo da ga usinimo, da ga vaspitavamo, da ne bude nezakonito dete, da ga ne nazivaju kopiletom...« S jedne strane bila sam srećna, a s druge, srce mi se kidalo; kako da se rastanem s mojim Ivom? On je pravo anđelče. Jaoj, što sam ga volela! Ali pomislim: on će biti srećan, ona će ga lepo vaspitati, a pored mene bi se mučio. Zar bih mu mogla naći oca? Danas se teško udaju i devojke, a ko da uzme devojku sa detetom? I dam ga, gospođice, mojoj sestri i zetu. Oni ga obožavaju. Samo me je zabolelo što je moja sestra zahtevala da nju zove mamom, a mene tetom. Plakala sam što za njega neću više biti majka, ali sestra me je tešila: »Kad poraste, kazaćemo mu sve. A ti ćeš da dolaziš u goste, pa ćeš da ga viđaš i da ga maziš.« Radi deteta i tu sam žrtvu podnela.

Plakala je... I Miomira izbrisa suze.

— A šta je Vlada na to kazao?

— Njemu je bilo sasvim svejedno, kao da je to tuđe dete. Vi još i ne poznajete tog čoveka. Nije on mario za detetom, kakvo dete! On bi bio najsrećniji da sam se ja ubila sa detetom. I majka mu je gad. A ja sam joj napisala pismo kad sam Ivu dala sestri:

»Iako ste me, gospođo, nazvali najgorim imenom, a moje dete kopiletom, ono je, ipak, našlo roditelje, imaće oca i majku, vaspitaće ga bolje nego vi vašeg sina i neće biti nečastan kao on. A vama i njemu bog će naplatiti za sve zlo koje ste mi naneli.« — A koliko sam ga klela, ne može mu biti dobro. Srećna sam što ste ga ostavili, prosto vam ne umem reći koliko.

— A kako sad živite?

— Smirila sam se, gospođice, i došla malo sebi. Uposlila sam se kao prodavačica u jednoj konfekcijskoj trgovini. I moja mama je sa mnom. Tata mi je umro. Vidite, u crnini sam. Mama ima malu penzijicu i ja zarađujem, lepo živimo. Imam čak i jednu priliku da se udam. Jedan niži činovnik voli me, a vrlo je dobar mladić, ali ja ne mogu da se rešim na brak! Čini mi se da sam još bolesnik. Tako se sada osećam; kao da sam bila težak bolesnik pa ozdravljam. Zamislite, živeti dve godine u patnji i očajanju. Nijedan čas radosti! Ustanem — plačem; poslujem — plačem; i taj bedni novac koji mi je davao i sva poniženja! Pa tek čujem: ide s jednom, ide s drugom. A najstrašnije je bilo kad sam saznala da se verio.

— Jaoj, što sam se tada isplakala! A čula sam da ste lepi, bogati, otmeni... A ja bedna, sirota, s detetom. A on me je uverava o da će i dalje živeti sa mnom iako ćete mu vi postati žena. Uh, kako su odvratni muškarci! A ja sam gledala u njega kao u boga. Ostavila sam i oca i majku i pobegla s njim! Kaznio je i mene bog... Pa kad čitam o sličnim postupcima mladih devo- jaka, ja bih ih tukla, doviknula: nesrećnice, ne znate šta vas očekuje! Čini mi se da sam kroz patnje i poniženje postala starija i pametnija za dvadeset godina. Sve ljubim moju mamu i molim je da mi oprosti. A ona je dobra. Vidi da sam mnogo prepatila i nikad me ne prekoreva, nego sve lepo sa mnom. Svaka njena reč mi je kao melem na dušu.

— Vi drukčije izgledate, popravili ste se i prolepšali. Vi ste divna devojka — polaska joj Miomira.

— Bolje da sam bila pametnija, nego što sam lepa. Lepota me je i upropastila. Zato sada ne gledam više nijednog muškarca. Idem u radnju, vratim se kući, izađem s mamom u šetnju. Evo, sad se vraćam iz trgovine i pravo ću kući. Niti mi treba bogatstvo, ni ljubav, samo da mi je spokojan i miran život i da ne patim više... A kako ste vi? Divno izgledate? Bila sam očarana kad sam vas videla. A posle me je grizla savest kad sam čula da ste raskinuli veridbu. Možda ste vi njega voleli! Zašto da i vašu sreću ubijem?!

— O, nisam ga volela! Budite spokojni. Ja sam srećna što sam raskinula s njim.

— Onda mi je milo. A to me je malo mučilo. Izvinite što sam vas zamorila mojim pričanjem. Ali ja ću se uvek moliti bogu za vas...

Oprostile su se srdačno, kao prijateljice. Miomira je osećala u duši veliku radost, kao kad se učini dobro delo... Spasla je život jedne nesrećne devojke-majke i njenog deteta.