Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Svaka devojka čezne za romantičnom ljubavlju

Slavka se borila i dvoumila da li da se uda za nastavnika pevanja. Ništa nije mogla zameriti njegovoj duhovnoj lepoti, bio je inteligentan, muzikalan, skroman. Pa opet... bilo je nešto što ju je odbijalo. Svaki čas je postavljala sebi pitanje: da li ću moći da ga poljubim? Kad god je pomislila na poljubac i intimnosti braka, ona bi se naježila, stresla i odsečno izgovorila: Ne! Posle je grdila samu sebe, uzimala ga u zaštitu... „Zaista, nije toliko lep, ali je dobar... Zavoleću ga. Lepotani me nisu prosili. A on mi je časno prišao. Ljubav se može razviti i iz prijateljstva. On bi mi bio najiskreniji prijatelj. Čak će i Anđu primiti u kuću..." To lepo o njemu raznežilo je, ali zakratko, i ponovo je bežala od njega, a strah od tajanstvenog i intimnog u braku pokvario bi sve što bi odlučila.

„Da, to je sve zbog Ninoslava...", priznade sebi. Jer ona ga je volela. Volela ga je još na univerzitetu, prosanjala je za ovo kratko vreme najlepši san o sreći i budućnosti s njim. „Gluposti!", grdila je sebe. „Ništa se ni ja ne razlikujem od Vide i Gine." I nije se razlikovala, jer nije živela, nije se ljubila, nije krila od života, nego je celim svojim bićem iščekivala muža, ljubavnika i druga. U nastavniku muzike osećala je samo ovo drugo. Ninoslav bi bio ljubavnik, sladak. Mio, s njim bi proživela sreću kakvu devojka zamišlja. A za takvom srećom svako čezne i ne prašta sebi ako je ne doživi, pati i sveti se ako brak bude bez ljubavnih slasti, kako je zamišljalo devojačko srce... Ne, ona ne može da pristane na brak bez ljubavi. Ona nije živela. Njene godine studentskog života bile su mučne i tužne. Pa zar da se liši svega na šta ima pravo svojom inteligencijom, zdravljem, snagom, lepotom tela? Njeno telo se bunilo jer telo zapoveda, vlada, pati...

Tumarala je po kući, nameštala i razgovarala sa samom sobom. Anđica utrča u kuću.

– Sejo, videla sam gospodina Ninoslava. Ozdravio je. Što lepo izgleda! Bio je u novom odelu. Kazao je da će danas doći.

– Znam... Videla sam ga juče... Posle podne će doći. On ide svojima u Sandžak da se malo popravi.

– A Novakovićevi idu na more. Staša kaže da su zvali i gospodina Ninoslava, ali on nije hteo.

– Za njega nije more posle zapaljenja pluća.

– Kao da nije bolovao.... – uveravala je Anđica.

Slavka je nervozno iščekivala popodne. Reći će Ninoslavu da je prosi nastavnik muzike. Videće na njegovom licu kako će primiti vest. Da li će mu biti krivo? Kako bi mu rado i iskreno sve priznala. „Ti mi se dopadaš, s tobom mogu zamisliti bračnu sreću. Ti si činovnik, ja nastavnica, možemo divno živeti s dve plate." Ali zar sme da mu kaže? Kako je žalostan život devojke! Sva prava je stekla u životu, a ne sme da zaprosi muškarca. Ona bi zaprosila Ninoslava, srcem, dušom, s ushićenjem...

Začu njegove korake i požuri, uzbuđena, da otvori vrata. U kući su bile spuštene zavese i bila je prijatna hladovina. 

– Čekaj... da te prvo pogledam! Sjajno izgledaš... Nisi samo bronzast kakav si bio... Malo si ubledeo...

– U sobi sam preboleo. A hranila me je gospođa Novaković već kao da mi je mati. Stavila me na dijetu i morao sam po ceo dan da jedem.

– I Miomira je bila pažljiva prema tebi.

– Jeste... Ne znam prosto kako da im se odužim. Oni su jedinstvena porodica.

– Odužio si se ti njima lepo. Tvoje je delo Staša. A ti i ne znaš kako su oni patili zbog njega. Moja Anđica je preduzela da ga vaspitava. Da znaš kako je ovo malo energično. Jednom sam je slušala kako mu čita lekciju... „Tvoj otac je prvi čovek u varoši, treba i ti da budeš prvi u razredu. Zašto gori da budu bolji od tebe?" Ona će bolje da prođe kroz život nego ja. Ja sam uvek bila snebivljiva, skromna, po strani. A ona je ambiciozna, smela, što hoće, hoće...