Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Stašin žur

U bašti je bilo puno galame. Devojčice su larmale, pevale, igrale. Izneli su gramofon i ređali ploče.

– Vidite, moja Anđica igra bolje od mene... Igraš li ti, Ninoslave?

– Igrao sam nekad, ali nisam odavno! – Slavka je videla usplamtele oči devojčica kako gledaju Ninoslava. Dečaci nisu ništa vredeli kraj ovakvog visokog i lepog mladića. On je opazio poglede mladih devojčica i izdvojio se na jednu klupu sa Slavkom i Miomirom, ostavljajući Stašino društvo samo njemu. Đaci su voleli gospođicu Slavku i bili su slobodni pred njom.

Slavka je pričala:

– Znate, kad gledam devojčice u školi, osećam da sam u poređenju s njima starinska devojka. Zamislite, jedna mala, u trećem razredu gimnazije, priča slobodno: „Ja ne mogu da zamislim kako moj tata i mama mogu tolike godine da žive u braku. Četrnaest godina, otkako su venčani, i sve isto: mama ustane, sprema doručak, ispraća nas u školu, kuva ručak. Sutra opet isto. To je strašan život! Ja se neću udati do tridesete godine, da ne bih rađala decu i nanizala toliko dosadnih godina života."

– A ko se to neće udati do tridesete godine – iznenađeno upita mala Anđa, koja je dotrčala sa Stašom, zajapurenih obraščića.

– Jedna iz trećeg razreda!

– A, znam! Ona mala Lula! To je hipermoderno dete!

– A da li i vi nećete do tridesete godine da se udate? – pitala je Miomira Anđu.

– O, ja to ne mogu da garantujem! Zavisi od toga da li ću se zaljubiti. – Otrčala je, vitice su joj se njihale, i Staša odjuri za njom....

– Žmurke! Igramo žmurke! Prvo Staši oči da zavežemo, a mi unaokolo, pa da pogađa ko ga je uhvatio – komandovala je Anđica. – Hoćete i vi, gospođice Miomira? Hodite, gospodine Ninoslave!

– Posle ćemo i gospodinu Ninoslavu da vežemo oči – predlagala je Divna, jedna mala crnka.

– Sve su to već male žene! – govorila je Slavka Miomiri, motreći svaki njen pogled, koji bi upravila na Ninoslava.

– Hodite! – zvale su devojčice. Zavezale su maramom oči Ninoslavu. Cika ženskih glasića razlegala se po bašti... Čas su mu se primicale, a čas odmicale od njega, ali čvrsto su držale kolo. Ninoslav je išao opruženih ruku i njegovi dugi, lepi prsti obuhvatiše jedno nežno lice s kadifastim obrazima. Povlačio ih je preko lica, pa onda preko kovrdžave kose i dotakao se malog nosića. Brzo je spustio ruke.

– Gospođica Miomira! – Skinuo je maramu i ugledao rumeno lice ispod kovrdžave kose. Slavka je uzdahnula: što nije njenu glavu obuhvatio i milovao joj obraze? Miomira otrča da vidi šta je sa zakuskom. Obrazi su joj goreli. Katica je nosila velike činije s pečenjem i sendvičima. Tanjirići su bili poređani po stolu... Nizale su se pite, torte, sitni kolaći.

Mladi svet je bio razdragan i gladan. 

– Sad šlageri! – uzviknuše svi pa se začu tutanj uz stepenice. Svi su zauzeli mesta na terasi i po sobama. Miomira je svirala. Devojčice su pevale, muškarci ih pratili. Jedan gimnazijalac zapeva. Slavka pogleda Ninoslava i osmehnu mu se. Htela je da kaže: „A kako li će tek biti oduševljeni kad tebe čuju!" Pogledala je ljubomorno fine Miomirine obraze i Ninoslavljeve ruke. A Miomira nesvesno poče da svira nešto što je odgovaralo njenoj duši. Melanholična muzika se širila i gubila, njihala se nad baštom i upijala u cveće.

Ninoslav je sedeo zamišljen, a vragolaste devojčice uzdisale su za njim. Mala, lepa Divna, priđe Miomiri i zvonko je poljubi u obraz.

– Što ste slatki!

Slavka je vrebala Ninoslava. Anđica je bila najrazgovornija, jer se osećala kao da ima najviše prava, pošto je Staša bio zaljubljen u nju. Zapovedala mu je raznežena muzikom:

– Ti moraš da nastaviš šesti razred s nama.

– To je sigurno! – govorio je dečak, već opčinjen čarima male žene, čije su ga grudi i telo više uzbuđivali nego sve što je govorila.

– Tango! – vikale su uzbuđeno devojčice. Kavaljeri poleteše da im obgrle pleća. Anđa se pripijala uz Stašu, a njena kosica je mirisala na kolonjsku vodu od jorgovana... Melodija ih je sve uzbudila, a tango opijao. Uzbuđena je bila i Slavka, a Miomira se setila kako ju je sinoć Ninoslav video u spavaćici.

Bašta se utiša kad odoše. Staša je razdragano pričao.

– Ti si zaljubljen! – dirao ga je Ninoslav.

– To je drugarstvo – odbijao je dećak. – Ona je, zbilja, vrlo inteligentna i ume da bude drugarica. Nikad ona ne gleda studente i potporučnike kao njene drugarice.

– Pa i ne može, kad gleda tebe – nastavio je zadirkivanje Ninoslav.

– One druge sve su zaljubljene u vas! Bogami! Samo šapuću: „Jaoj, što je sladak!" Divna mi je poručila da vas pozdravim, a Verica je kazala da ste zaljubljeni u gospođicu Slavku.

– O, šta li su te male sve izmislile! Nisam ja ni u koga zaljubljen – odbijao je Ninoslav. Naslonio se na prozor i pušio.

A Miomira je lagano prišla i pogledala preko terase.

„Zašto opet ne spava?"

Jednoga dana mu je rekla:

– Vi dugo stojite na prozoru.

– Da. Čekam da Staša zaspi. Uvek sam na oprezu. Pubertet je promenljiv kao letnja temperatura.

– Šta, vi se još uvek bojite?! – uplašila se Miomira.

– Ne bojim se! Ali bolje je biti oprezan.

– Zato vi tako dugo stojite na prozoru?

– Uživam u prirodi! – mirno odgovori mladić, a njegov se lepi duboki pogled zaustavi na njenim sjajnim očima...

– U nedelju je zabava i koncert. I vi ćete s nama?

– Da. Voleo bih da vas čujem. 

„Kako mu je melodičan glas, kao u pevača", mislila je Miomira dok je šetala kraj vrba i reke.